SRECAN MI DIVAN DAN

Kupila sam sebi rodjendanski poklon, tj. nisam jos – sutra cu.

ALI, odvagala sam,   izabrala konacno, cula strucna misljenja iiiiii sredila papire. Od sutra je i zvanicno moj, ceka me jos posla, ali osecaj je dobar. Pocinje nova avantura, ko nije spreman, pa jbg..bice, vezite se – polecemo. 🙂

Novi clan porodice je zeleno-sive boje i zato cemo ga od miloste zvati Konj.

E, da, rodjus je za 2 i po meseca, ali meni doslo da duvam bas danas – i da niste pomislili ono sto sam i ja prvo, vec se odmah prebacimo na drugo i  zapalimo baklje jer kako slika kaze –

 

 

 

Advertisements

Epilog

  E  P  I  L  O  G

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.

To se u stvari

Jutro po sebi peni i razapinje dugu.

Ja sam priznao jednoj ženi

Da je život nešto prosto u meni,

– a nije baš tako prosto.

Ja sam mislio da cu ići pravo

dok se ne pretvorim u lenjir,

a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja srozanog

od vriska do šaputanja.

Prošao je oktobar.

Među nogama drveća

polako zaudara na vlagu i krv.

Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.

Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.

Sedite malo kraj mene

Vidite: opet sam dobar.

Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza

kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije

kroz naše utrnule oči,

– a mi ih sačuvali nismo.

Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo

Gorko od smeha i slatko do plača.

Dozvolite mi da posle svega

dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,

onako malo nostalgično

kao što pišu senilni penzionisani admirali

preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice, kazaću, gospođice,

sve je, sve je, sve je gotovo.

Ovde cveće pokojno prodaju

razliveno u parfemske flaše.

I sve je, sve je, sve je spokojno

kao da vetar nikad nije šamarao drvored i po oknu se pleo.

Gospođice, kazaću, u ovu jesen,

frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,

to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad sa ono malo mesa i sna.

Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju i dlanova.

Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa

i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.

Voleo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove

na horizontalama tvog dna

i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju i stanova,

i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.

Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.

Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta ponovo se plašim za tebe

izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,

za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera

po kojoj znaš ko te boli

i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,

ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko te plaća?

Da li sam još uvek među svim tvojim životima

onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene dani imaju ukus piva i dosade.

Ponekad kaplju kiše čudno, spokojno.

Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.

Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade

i ne želi da zbriše sa svoga oka nešto uzaludno,

nešto pokojno, nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:

posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.

Nekad prvi žutokljunac republike,

danas — mogu da podignem zarozane čarape

lično bogorodici u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju

kao mali žuti psi na mokrim, nabreklim,

crnim sisama gospođe keruše.

Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.

Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe

onako jecaju i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:

sve je, sve je sve je gotovo.

Uplašeno sam pijan i prazan i sam.

Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,

neko kome otkrivam sve tvoje putokaze

do mog usijanog temena.

Nikome nemoj reći ali ja,

koji najmanje znam o sreći,

hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam

i dok umire drveće i vetar po lišću gazi

hteo bih da mu bude dobro

u ime izvesnog aorista moje ljubavi i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:

i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.

Svi mi hoteli nekako liče na istu bajku

i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.

Svi se portiri na isti način brinu

onako malo rodački kad im laku noć kažemo.

Svi se portiri isto onako brinu, majke mi,

kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.

Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.

Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim

jedino možda to da si ostala najlepša medalja

iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice, ja nisam za tobom bio

onako obično, gimnazijski zanesen.

U meni je sve do tabana minirano.

Inače, zapamtio sam:

ljubav je najgolubija

samo u onim kricima koji se poklone prvima.

Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi nasmešim

u ovu jesen pomalo krišom, kroz suze, pomalo demodirano,

ja, tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima,

ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.

Miroslav Antić

Odlasci

Napuštaju nas bez najave, pozdrava. Tek tako. Dok smo na poslu, u svađi, na moru. Dok telefoniramo, delimo sreću.
Čekamo – povišicu, zeleno svetlo na raskrsnici, da se izduvamo, nahranimo psa, uozbiljimo, proputujemo svet.
Odlaze…..
I onda…..imamo prvi sledeći dan, pa 40 dana posle da prihvatimo odlazak. Možda je 40 dana tačno odstojanje za prihvatanje bilo koje stvarnosti. Stvarnosti koja staje u 40 reči ili samo dve – ‘jebi ga’.

jedno rebro na radijatoru nazvacu po tebi

ako to nije izjava ljubavi, ja ne znam šta bi drugo moglo biti…
zamisli, komete nazivati po voljenim bićima koje su pitam Boga, Đavola, Miku i Žiku, ko zna gde, pored toliko radijatora koji su ljudima na dohvat ruke…
PRAVDA ZA RADIJATORE!!! TREBA I NJIMA ODMAH DATI CRVENO SLOVO U KALENDARU!

 

primećujem naglas…

čokolada, radijator, Adam – svi imaju rebra… dakle Bog nam se obraća u razlićitim oblicima….

kad malo bolje razmislim, toliko te volim da ću i dva rebra nazvati po tebi…kad se voli tu se i rasipa.

Na lakat…

„Dobro jutro, lutko. Šta bih mogao jesti danas?“
Obećala sam sebi da neću komentarisati i da ću se držati izvan cele priče, ali već druga radna nedelja prolazi a meni svako jutro počinje tim rečima.

Elem, doslovno između 6,20-6,30h jedan Bog stopostotnih promašaja pokušava da fascinira moju pekarku.

Žena srednjih četrdesetih godina sa mužem i dvoje skoro punoletne dece kod kuće, ovo suvislo pitanje sluša i na poslu. Naš, sad već provereni, ubica dobrog raspoloženja ubeđen je da je Bogom dan i da je još sa prvim „lutko“ raspametio metu,  a on umesto mete raspamećuje mene i to daleko delotvornije od budilnika na sabajle. Isuviše volim da spavam da bih zakidala sebi dragocenih 10 min sna u gluvo doba i krenula ranije kako bih ga izbegla, a opet sam sa daleko vise emocija vezana za platu nego za njega da bih trpela zakidanje iste zbog kašnjenja. 

Iz predočenih razloga, bitku vodim sa sobom svako jutro da ne zinem u toj pekari i odgrizem glavu uniformisanom organizmu ograničenih spoznaja i opažaja.

Već dva dana ne znam da li bih pre zagrlila ženu i plakala zajedno sa njom ili njemu rekla ‘čoveče, nemoj više molim te.  Radi za bednu platu, znači 100% nije plaćena da trpi bedna udvaranja.'(sadržina svega što ispuca posle uvoda istog je ‘kvaliteta’) .

Da menjam pekaru, ne mogu. Sve koje nude pošten doručak nisu mi  usput, druge dve ne zadovoljavaju moju prefinjenu njušku. 

I sad razmišljam šta mi je činiti:

1. Pekarki naći boljeg udvarača- postojeći će pored konkurencije – nestati ili promeniti ploču

2. Uletati u pekaru svako jutro s fantomkom na glavi i otimati doručak preko reda?!

Hmmm…haj’mo referendum, izbori, glasanje na moju muku.

Široke narodne mase ovog puta imaju pravo glasa samo ako su u glavi određenog stasa.

(veličina ušiju u ovoj raBOTi jako BITna) 🙂

ovo su poruke u boci.. neke znaju adresu na koju putuju, a neke su tek tiho spuštene u vodu da ih struja nosi

%d bloggers like this: