Ja sam dobro, a kako ste Vi – više ili manje?

Popijem pre neko veče i moj organizam vrlo mučno odgovori na sve to. Za mene, iako već odavno zrelo gazim ovim tlom, poprilično iznenađujuće. I za one koji me poznaju, bilo je isto tako, stoga je moralna ocena bila neizbežna od istih. Činjenica da mi je rođendan bio dan pre, nije opravdanje. I to što smo bile na mnogo dobroj svirci, ne pravda situaciju. Pa, ni druženje u usputnom kafeu posle fajronta u krugu od desetak poznanika kad je delovalo sasvim pristojno obrnuti još jednu turu na račun prethodnog dana,  gde me muka i dočekala posle pokušaja da nešto pojedem – nema opravdanja. Tri dana sam se pozdravljala i sa ovim i onim životom. Ali, zanimljivo je kad ponovo dođeš sebi, pa čuješ komentare  trezvenog sveta  koji je bio prisutan u momentu kad je moja pustolovina počela da prelazi u mukotrpno postojanje. Svi su imali gora izdanja od mene, ali su ih bolje sakrili – manje svedoka, u, takođe, manje svesnom stanju čini da umesto osude za isti greh dobijete popriličnu šaku razumevanja, a ponekad i ohrabrenje. Čudno, ali ne dotiče me mnogo, tek toliko da konstatujem uočeno.  Meni je dovoljna nagrada, što mi se organizam posle 5 dana vratio u prvobitno stanje, a šta ko misli ili smatra – nemam vremena, na sreću.

NEGO, da vam ispričam pravu muku iz mučilištva sErpskoga.

Rešim da kupim šporet i odem u radnju posle celih 15 min pretrage po netu. Tražim šta mi zapalo za oko, kažu može. Pozvaće me za 2-3 dana samo da ga obezbede od dobavljača i posle jos 1-2 dana  stiže mi na vrata. Posle 7 dana dođe meni do mozga da niko nije zvao. (ovo nije baš pohvalan trenutak, jer otkriva koliko često kuvam, ali …biće bolje, života mi – udaću se i ja jednom, pa ćete videti kad muško zakuuuuuukaaaaa).

Osmog dana odem opet u radnju, kad sve super, sjajno, bajno. Stiglo je od dobavljača na vreme, imaju ga u magacinu – samo su zaboravili mene da nazovu. Obavim kupovinu konačno i kažu stiže za dan-dva-tri najviše. I to isporuka do vrata, nema veze što je zgrada i treći sprat bez lifta. Samo kad se jave da stižu da obezbedimo još jedna leđa i to je sve.

Stiglo sve u roku, al od isporuke do vrata ništa- piši propalo.

U svojoj režiji dobacimo uređaj do trećeg sprata i otvorimo, kad ono ćorak – nema kabla. Odem, opet, do radnje da kupim kabal, kad opet ćorak- nemaju kablove. Posle pitanja gde da kupim – pošalju u drugu konkurentsku radnju. Odem kod njih – ne prodaju ni oni, ali na sreću oni me upute na pravu adresu. U trećoj radnji – objasnim ženi svoju muku, na šta mi ona kaže:

– AA, pa to je njima normalno, podrazumeva se da uređaj dolazi bez kabla. Rekoh – Možda njima koji prodaju, meni koja kupujem baš i ne.

Dobijam kabal, kad sa jedne strane vire žice. Rekoh

-Jeste vi sigurni da je ovo jedini kabl koji postoji?,

kaže prodavačica

– Da,da, taj je pravi – sad vam treba ovlašćeni električar da to poveže kako bi garancija bila važeća.

– Vi to ozbiljno?

Smeje se.

-Najozbiljnije.

I kome posle svega da se čovek mile majke. Došlo mi da po peti put odem u radnju gde smo uzeli uređaj i istovarim joj celokupno oduševljenje uslugom sa sve šporetom i kupim ga na drugoj adresi.

Da se ne lažemo još 7 dana nekuvanja za mene i nije baš nedostižno, ali da se, opet, ne lažemo, ne nosi mi se ponovo onaj šporet 3 sprata, pa makar bilo i nizbrdo.

 

 

 

 

 

hilfeeeeeeeeee!

Traži se pomoć u igri zvanoj „moralna dilema“, zato (ZA)pomažite.

Šta je čoveku raditi kad u zemlji na brdovitom Balkanu grebucne  nešto  baš,   ALI BAŠ,    bRRRR-ezobrazno skupo?!

Svi znamo ko može sebi da priušti tu vrstu bReZžuljka, otud i dilema – da li da se nesrećnik samoprijavi i časno pogine, proda bubreg, jetru i deo plućnog krila  ili nastavi da deli svoju livadu sa Ferdinandom kao i do sad????

Šteta je načinjena, ako dotični ima to što ima, onda sanacija štete bi trebalo da je majči kašalj, ALI opet ALI, to što dotični ima što već ima, ne znači da svaki nesrećnik ima pravo da ga  grebucka i posle toga se pravi lud?!

Zapomažite, braćo – sestre i dalja rodbino jer ptica kuka, kuka li kuka na zidu etike. Samo što nije otkucalo i otkukalo – „s*ati i lizati nije isto“. Ups, pardon – my french.

Pomažite u razmišljaju, jer bRRRezobrazluk ne zna za granice, možda sutra i vama pod prozor naleti.

zaiskri….

nagoveštaj iskričavosti u sutonu ništavila

greje kao vulkanska lava….

u mnoštvu hladnih duša

nevidljivi osmeh neprekidno se gužva na onim najmekšim mestima gde počinje čuđenje-

zamisli – ne moraš čekati čudo da se desi,

dobro možeš činiti i bez toga….

pokušaj ludost – zarazi svet dobrotom,

nek se razleti poput maslačka na vetru….

primiće se, veruj mi…..

new-life-1207327_1280

 

 

Šunjina mudros(r)anja

 

 

Davno zaboraviše pomenuti da i beda kvari ljude, možda i više od novca.

Ipak, iskrojili nas od kvarljivog materijala.

Svaki čovek je barem pet minuta dnevno budala, kočijaš i bundeva.

Ispustim psovku i kliznem u dan, pa pazim da ne prekoračim dnevni limit.

Granica kao mera neukusa.

Pazi da se ne spotakneš, drži usta zatvorena.

Menjaj se, pa makar za promenu bio i govno (malo, veliko, tvrdo, meko – od volje ti).

Govna smrde, zato ne zaboravi da se okupaš povremeno.

E, da, od prokletstva se ne ozdravlja.

………………………………………………………….

PS – nemam fotku koja može da ispere ove redove

Ispust…

Otkrih da umem brojke uklopiti s cvrkutom, a tišinu sa prolećem.

Osmehnuti se nepoznatom čoveku i vrlo živo razgovarati sa stereo uređajem.

Nemogućnosti smestiti u mali prst leve ruke.

Nanizah retkosti  među svežanj  ključeva kojima svemir uznemiravam.

A opet,

Očiglednosti veličine slona i dalje ostaviti nevidljivim uniformisanim licima.

 

(biće da je  ova jabuka još uvek daleko od padanja s njenog drveta 🙂 )

img_3231 (3)

 

 

p.s. druuuZZZZari,  srećni vam novi pohodi i sva stara loodila što su vam srca mila ❤

 

neću lutku, hoću krila

„Kaže on : -Hajde da ideš sa mnom na paraglajding, super je!
-Ma jesi li ti lud…ne pada mi na pamet..i šta ću na tom…para.. para…
-Paraglajderu!
-Da, to…
-Baciš se s velike visine.. i letiš, k’o ptica!
-Ne dolazi u obzir, ja se bojim visine.
-Ma ti se bojiš..svega! Dođi, probaj…šta te košta! A tražićeš još, pitaćeš  – šta košta!
I nagovori me…  I tako mene zakačiše, rekoše mi šta, kako.. da se samo zaletim i prepustim… I onog trena, kad sam se odvojila od ivice, nestali su svi moji strahovi, sve brige, ceo svet je bio mali i nevažan….
Dotakla sam stopalima opet zemlju.. sela na travu.. čupnula jednu travku i stavila je među zube.. pogledala u plavo nebo.. okrenula se zatim prema njemu i upitala:
-Je li…a koliko košta taj…  paraglajder?“  

 

ovo su poruke u boci.. neke znaju adresu na koju putuju, a neke su tek tiho spuštene u vodu da ih struja nosi

%d bloggers like this: