Na lakat…

„Dobro jutro, lutko. Šta bih mogao jesti danas?“
Obećala sam sebi da neću komentarisati i da ću se držati izvan cele priče, ali već druga radna nedelja prolazi a meni svako jutro počinje tim rečima.

Elem, doslovno između 6,20-6,30h jedan Bog stopostotnih promašaja pokušava da fascinira moju pekarku.

Žena srednjih četrdesetih godina sa mužem i dvoje skoro punoletne dece kod kuće, ovo suvislo pitanje sluša i na poslu. Naš, sad već provereni, ubica dobrog raspoloženja ubeđen je da je Bogom dan i da je još sa prvim „lutko“ raspametio metu,  a on umesto mete raspamećuje mene i to daleko delotvornije od budilnika na sabajle. Isuviše volim da spavam da bih zakidala sebi dragocenih 10 min sna u gluvo doba i krenula ranije kako bih ga izbegla, a opet sam sa daleko vise emocija vezana za platu nego za njega da bih trpela zakidanje iste zbog kašnjenja. 

Iz predočenih razloga, bitku vodim sa sobom svako jutro da ne zinem u toj pekari i odgrizem glavu uniformisanom organizmu ograničenih spoznaja i opažaja.

Već dva dana ne znam da li bih pre zagrlila ženu i plakala zajedno sa njom ili njemu rekla ‘čoveče, nemoj više molim te.  Radi za bednu platu, znači 100% nije plaćena da trpi bedna udvaranja.'(sadržina svega što ispuca posle uvoda istog je ‘kvaliteta’) .

Da menjam pekaru, ne mogu. Sve koje nude pošten doručak nisu mi  usput, druge dve ne zadovoljavaju moju prefinjenu njušku. 

I sad razmišljam šta mi je činiti:

1. Pekarki naći boljeg udvarača- postojeći će pored konkurencije – nestati ili promeniti ploču

2. Uletati u pekaru svako jutro s fantomkom na glavi i otimati doručak preko reda?!

Hmmm…haj’mo referendum, izbori, glasanje na moju muku.

Široke narodne mase ovog puta imaju pravo glasa samo ako su u glavi određenog stasa.

(veličina ušiju u ovoj raBOTi jako BITna)🙂

kišna priča

 nije to tuga

 

216362_122263997850979_100002021398974_174753_3262475_n

Osećam kako šaka ulazi u moju utrobu i izvlači je celu.
Ne, nije mi potkačeno srce, ono je još ostalo i lupa poput doboša u ogromnom, praznom holu.
Kao slabić, ne buni se, nastavlja i dalje da voli, jer da ima imalo snage bunilo bi se, mrzelo, stalo.
Međutim, odzvanja u mojoj glavi i samo njega čujem, dok prstima prelazim preko lica i napipavam grimasu, koja prerasta u histerični smeh ali onaj što se ne čuje.
Glas ne može da preskoči zid iskrivljenih usana.
Ostaje utišan u gluvim odajama i rupi u kojoj više ništa ne stanuje.
I ne boli me što volim, već što verujem.

Skupim se u ćošak tuš-kade ispod mlaza vode i plačem bez onog što se tobož zovu suze, a onda umivena se pogledam u ogledalo i vidim kako se poput šminke razlio preko celih obraza dugogodišnji san, toliko velik da je uspeo stati na deo lica (dva obraza i natečene podočnjake).
I ne zna se šta je tužnije, to što sam sve te godine sanjala tako malo ili što za sve te godine nisam uspela ostvariti ni tako malo.
Tražim tad onu šaku iz utrobe da mi iščupa obraz, vid, misao, nek zagrabi što više i pusti kroz prste da iscuri, nek se otvori negde nad liticom i baci sve.
Ništa neće naći upotrebljivo u meni, zato bolje da nestane što pre.
Nek ostavi samo mehanizam što uporno kuca, jer u ogromnom hladnom hodniku ima mesta za još jedno truplo koje zna saopštiti tačno vreme i bez kazaljki na sebi.

 

 

Na izmaku…


​Rođena sam na granici vinskog i svinjskog Srema u jeku lubenica, a sa prvim višnjama  preselili su me u podnožje velebitskog kamena i pašnjaka, gde šljive i lešnici daju zaklon od sunca. Tih meseci me uspavljivao posoljeni sumrak. 

Banane su došle kao i nasušna potreba za mlekom. Kad malo bolje razmislim izgleda da već od tih prvih dana nije trebalo mnogo za motivaciju majmuna u meni.

A onda sa nagoveštajima prvog snega ponovo su me vratili u ravnicu. Moje tumbanje tamo-vamo slobodno se može reći da je urođeno. Lavanda je za osmeh,  maslina za kupanje, a lubenica za vijanje, biranje i duvanje svećica po horizontu celu malu večnost.

I da ne bude zabune, nisam ja vegan, nit umem da starim, ja samo svake godine organizujem ispraćaj za bostan, zato mašite. Mašite iz sve snage, one prolaze.🙂

Ne zaboravi lepu reč, nikad ne znaš kad ti može ponovo zatrebati


​Seti se kad budeš plesala na vrhovima ostvarenih nada, smešeći se velikim robovima okovanim  u svojim još većim idealima o slobodi. 

Seti se i kad predosećaj sunovrata počne da steže kao zagrljaj sumo ratnika.

Seti i podseti me, luda glavo, da si živa, da možeš i da ćeš sutra ponovo biti tu da me zavrtiš u novom krugu svega, jer bogatstvo je već i samo postojanje ako umeš.

Opet nas čujem kako se smejemo, ali ovog puta u troglasu

Njoj je danas rodjendan. Drugi kako je tamo daleko. U odnosu na prošli, a i sve prethodne, sad se pre svega zove mama. Plavuša ima dečaka. Ljubav zbog koje je otišla ako je ikako moguće još je jača.
Ima i nove prijatelje, ali kaže da smo mi odavde bolji. Imam i ja nekoliko novih, ali i meni je ona, iako je sve tako daleko, nekako opet bolja.
Čini mi se, poprilično neskromno izjavljujem (ili samo primećujem), kako vreme odmiče postajemo samo bolje – prijateljice, osobe, žene.  I tom boljitku nema kraja, bar ne u postojećim galaksijama.🙂
Za nju tamo negde i njenog dečaka što je uz nju tamo negde, šaljem nasmejano srce do neba i zagrljaj do Meseca, jer oni se tek sad bude.
Šećeri, srećan vam rodjendan.
1507166_10153626994355285_591735742_n-copy
Унесите поруку…

Odlazite

Odlazite na vreme.
Svojoj kući, čak i ako vas niko ne čeka, posle zabave, od gostiju, iz propalih veza i od loših navika. Odlazite od depresije i mračnih misli, od bolnih uspomena, od negativnih ljudi, ili od osobe pored vas.
Odlazite na vreme.
Ne ostavljajte na telu vašeg života duboke ožiljke, ne inficirajte svoju dušu proždrljivim virusom krivice – osećajem, koji s neverovatnim entuzijazmom odbacuje vas od vašeg života i vas samih.
Odlazite na vreme, ne grebite crtež na krhkom platnu vaše sudbine. I nemojte prelaziti po tuđoj koži.
Cenite svoj žvot više, nego što ga cene drugi. Odlazite na vreme, ako neko svoj život stavi iznad vašeg, shvatite da ste vi, pre svega, odgovorni za svoj život, i tek onda za nečiji. Niko nije došao na ovaj svet kao žrtva. Život od čoveka ne traži da žrtvuje velike darove- sam život i sposobnost da voli.
Nije teško izgubiti sebe, nije teško pretvoriti se u nešto drugo, živeti nečiji život, živeti u nekom drugom svetu, drugačijoj realnosti. Nije čak teško to zahtevati i želeti.
Pronaći sebe – jeste teško. Jer samo mi možemo dozirati meru korišćenja sebe. Jer, žrtvujući se uzalud, vi automatski ne dodajete sebi snagu, nego je, naprotiv oduzimate.

Naučite se da na vreme odlazite iz raznih životnih okolnosti i situacija. Uvek ćete znati prepoznati taj trenutak: verujte sebi, svojoj intuiciji, ne lažite sebe i ne lažite druge.
Nema loših ljudi bez obzira na potrebu rasprave o tome. Postoje ljudi koje se razlikuju od nas. I nema druge odgovornosti, osim licne.
Sve što se događa u našem životu, sve što se događa oko nas i na nekim udaljenim otocima Ekvadora, događa se s našom dozvolom. Mi smo dozvolili našem životu biti onakvim kakav jeste. Mi smo dozvolili sivilu dominirati u našem životu, mi smo dozvolili strahu da se useli u naš život, mi smo sebi dozvolili da postanemo autsajderi u vlastitom životu.
Osvrnite se, jer možda je došlo vreme odlaska od svega.
Neverovatno je teško ostaviti sve, sve proživljeno, i otići, bez obzira tko što kaže i piše. Teško je otići, ali otići u pravom trenutku je, jednostavno, neophodno.

Odlazite na vreme od opsesivnih iluzija i nametnutih strahova, ali i dalje nastojte sanjati, nastojte isprobavati. Ne bojte se grešiti – jer to znači da ste pokušali. Ne bojte se reakcije drugih ljudi, jer vi, svejedno, ne možete stopostotno predvideti, dok ne napravite zamišljeno, a ako i možete – onda je i strah besmislen. Ali imaćete šansu na vreme otići. Tako je, otići i krenuti dalje.
Mi znamo kad nam nedostaje nešto što želimo imati, kad nam nešto nisu pružili, a očekivali smo. Ali nikad ne razmišljamo o tome, od čega su nas sačuvali ne pružajući nam željeno odmah.

Istina je jednostavna: Sve dolazi u svoje vreme, čak i čuda.
Zato odlazite na vreme, ne zadržavajte nikoga. Jer, ako se zadržavate, scenarij života se prepisuje, i to, za druge ljude.

Preuzeto sa: Atma.hr

 

ovo su poruke u boci.. neke znaju adresu na koju putuju, a neke su tek tiho spuštene u vodu da ih struja nosi

%d bloggers like this: