ono kao bajka….

,,

Advertisements

Nedelja kad je otišao Hese

„Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla.

Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, ni moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živi za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i nije ih potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo.

Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.“

Herman Hese

Čitam, podsećam se Hesea ovih dana možda i ne slučajno. U poslednje vreme, slabije ostavljam pisan trag iza sebe. Nešto posebno ni vokal ne trošim. Sa strane kad se pogleda moglo bi se reći onako komšijski najviše:

– Odraslo dete, uozbiljilo se. Na sabajle napušta stan.

Zriketam već u doba kad pojedini i ne razmišljaju još da legnu.

I tako, prošle nedelje neko je imao potrebu da mi vrlo glasno kaže da sam priučenjak sa čim se složih iz prve.  Smatram da ću do kraja života biti priučenjak u mnogo čemu. Valjda me volja za novim saznanjima i iskustvima neće napustiti pre disanja. Takođe mi isti taj neko istom tom prilikom dobaci da sam i sujetna, što isto potvrdih bez rasprave. A zatim  poče  rečenicu:

– Ja sa svojim autoritetom i uticajem mogu ……… ostatak govora je nebitan za ovu priču.

Danas me posao naveo da se bavim tim Nekim od prošle nedelje. Autoritativno-uticajni ima tek 32–33 godine života, 2 godine škole u Šapcu i 14 meseci radnog staža u dve firme na dijametralno suprotnim pozicijama od „struke“.

Jedino što mogu reći sa 7 dana kašnjenja je – Izvini, nisam te prepoznala. 🙂

Ok, ovo je ipak vrlo sitno i plitko naslađivanje ali izgleda da će mi za više spoznaje dok dišem nedostajati doživotno te dve godine škole u Šapcu.

PS Hese, izvini i ti, ali nikako da ostarim 🙂

tu negde …….

Nedaleko od zgrade u kojoj stanujem nalazilo se sastajalište lokalnih Indijanaca pod nazivom „Kafana na kraju sveta“. Mesto je bilo kao i lokalci –  samo još jedno u nizu identičnih. Često prazno,  predvidivo, po malo zapušteno i istrošeno od čekanja.  Kako sve ima svoj rok trajanja, tako je i ovo ispucalo svoj broj dana na kalendaru postojanja.  Par godina večnosti koje niko neće pamtiti.

Kafana je zatvorena, od svega ostao je samo Kraj sveta nedaleko od zgrade u kojoj stanujem. Tako da, ako se slučajno pitate šta je sa mnom, znajte da se vrzmam tu negde na kraju sveta i da je daleko od očekivanog – nema oštrih ivica, dubokih ponora, pustih ostrva…… ali su padovi i dalje bolni. Na prvi pogled, reklo bi se sasvim obična ulica, ali  u tu običnost sve može da se zamota, čak i po koji biser. 🙂

SRECAN MI DIVAN DAN

Kupila sam sebi rodjendanski poklon, tj. nisam jos – sutra cu.

ALI, odvagala sam,   izabrala konacno, cula strucna misljenja iiiiii sredila papire. Od sutra je i zvanicno moj, ceka me jos posla, ali osecaj je dobar. Pocinje nova avantura, ko nije spreman, pa jbg..bice, vezite se – polecemo. 🙂

Novi clan porodice je zeleno-sive boje i zato cemo ga od miloste zvati Konj.

E, da, rodjus je za 2 i po meseca, ali meni doslo da duvam bas danas – i da niste pomislili ono sto sam i ja prvo, vec se odmah prebacimo na drugo i  zapalimo baklje jer kako slika kaze –

 

 

 

Epilog

  E  P  I  L  O  G

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.

To se u stvari

Jutro po sebi peni i razapinje dugu.

Ja sam priznao jednoj ženi

Da je život nešto prosto u meni,

– a nije baš tako prosto.

Ja sam mislio da cu ići pravo

dok se ne pretvorim u lenjir,

a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja srozanog

od vriska do šaputanja.

Prošao je oktobar.

Među nogama drveća

polako zaudara na vlagu i krv.

Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.

Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.

Sedite malo kraj mene

Vidite: opet sam dobar.

Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza

kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije

kroz naše utrnule oči,

– a mi ih sačuvali nismo.

Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo

Gorko od smeha i slatko do plača.

Dozvolite mi da posle svega

dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,

onako malo nostalgično

kao što pišu senilni penzionisani admirali

preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice, kazaću, gospođice,

sve je, sve je, sve je gotovo.

Ovde cveće pokojno prodaju

razliveno u parfemske flaše.

I sve je, sve je, sve je spokojno

kao da vetar nikad nije šamarao drvored i po oknu se pleo.

Gospođice, kazaću, u ovu jesen,

frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,

to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad sa ono malo mesa i sna.

Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju i dlanova.

Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa

i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.

Voleo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove

na horizontalama tvog dna

i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju i stanova,

i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.

Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.

Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta ponovo se plašim za tebe

izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,

za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera

po kojoj znaš ko te boli

i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,

ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko te plaća?

Da li sam još uvek među svim tvojim životima

onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene dani imaju ukus piva i dosade.

Ponekad kaplju kiše čudno, spokojno.

Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.

Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade

i ne želi da zbriše sa svoga oka nešto uzaludno,

nešto pokojno, nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:

posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.

Nekad prvi žutokljunac republike,

danas — mogu da podignem zarozane čarape

lično bogorodici u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju

kao mali žuti psi na mokrim, nabreklim,

crnim sisama gospođe keruše.

Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.

Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe

onako jecaju i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:

sve je, sve je sve je gotovo.

Uplašeno sam pijan i prazan i sam.

Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,

neko kome otkrivam sve tvoje putokaze

do mog usijanog temena.

Nikome nemoj reći ali ja,

koji najmanje znam o sreći,

hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam

i dok umire drveće i vetar po lišću gazi

hteo bih da mu bude dobro

u ime izvesnog aorista moje ljubavi i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:

i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.

Svi mi hoteli nekako liče na istu bajku

i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.

Svi se portiri na isti način brinu

onako malo rodački kad im laku noć kažemo.

Svi se portiri isto onako brinu, majke mi,

kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.

Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.

Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim

jedino možda to da si ostala najlepša medalja

iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice, ja nisam za tobom bio

onako obično, gimnazijski zanesen.

U meni je sve do tabana minirano.

Inače, zapamtio sam:

ljubav je najgolubija

samo u onim kricima koji se poklone prvima.

Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi nasmešim

u ovu jesen pomalo krišom, kroz suze, pomalo demodirano,

ja, tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima,

ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.

Miroslav Antić

ovo su poruke u boci.. neke znaju adresu na koju putuju, a neke su tek tiho spuštene u vodu da ih struja nosi

%d bloggers like this: