dozvola za zbunjenost

Odrastanje je nezadrziv proces, hteli mi to ili ne, ipak odrastamo (ovo se odnosi i na decake i to bas na sve, na zalost, pravilo ne podleze izuzecima :)) . E, sad u tom odrastanju postoji gomila susreta koji nas zateknu nespremnim. Evo jednog od pre par dana.

Radnju smestamo u gradski tramvaj br. 12, i sve pocinje u momentu kad pozelite ustupiti mesto starijoj osobi, a ona na vas zaurla iz petnih zila : „Sta Ti mislis koliko je meni godina ?!?!?!?! “ i tako nastavi da gundja iznad vase glave, o vaspitanju vase i istovremenom kaznjavanju njene generacije …  Moje „izvinite“ je bilo preslabasno da zaustavi lavinu. Srucila se na mene, silinom svojih argumenata, zasto jos uvek nismo spremni da udjemo u Evropu. U toj masi   izguzvanih lica, tek nesto posle 8h ujutru, pitah se kad pre stigoh do Evrope, posla sam samo do Banovog brda, koje nikad nije bilo dalje. Skoro zavapih: ‘Ali, gospodjo, nisam zelela da zavirujem u vase godine, omaklo mi se, dolazim iz  mesta gde jos uvek ljudi vole da provire kroz tudju tarabu, i to pripisujemo vise radoznalosti nego pakosti, kod nas se samo to desava, a i mene ovih dana sve vise brinu moje godine, pa nekako sam, sasvim slucajno, krajickom oka u ovoj guzvi okrznula Vase, pri ulasku. Obecavam Vam nece se vise ponoviti, cak cu reci i svima koje poznajem u mom mestu da to ne cine, to je najmanje sto mogu, jer u nasoj varosi nema gradskog prevoza, sve nam je na korak, dva.  Zato  iskreno primite moje izvinjenje, ocigledno je da ste Vi vec imali jos neku neprijatnost, osim jutrosnjeg budjenja. Mogu samo da pretpostavim koliko Vam je tesko palo moje obracanje.

Sve sam to htela da joj kazem ili bar deo toga sto mi se motalo po glavi, al ona je jos uvek bila ljuta i nekako, taman kad smo prosli Sajam, dokazala moju nedvosmislenu krivicu sto  Srbija  vec odavno nije clanica EU. Zena mi je zatvorila usta hiljadu puta, jos pre nego sto sam stigla i da ih otvorim , jednom.

Konacno. Pozeska. Moram da izadjem, al kako da ustanem, sta da kazem, jer moram nesto reci. Dok sam ustajala, promucah samo: “ Izvinite jos jednom, zbunila sam se „.

“ Zbunila?!?!? Boze, pa, ti zivis u Srbiji, ko ti je dozvolio da budes zbunjena, klipuro jedna ??“ – dobacila mi je zgranuto u prolazu.
Ovako nesto kod kuce se naziva porodicnim maltretiranjem, na poslu, nedavno, saznasmo da je to mobing, a u gradskom prevozu se to prepoznaje kao Srbija, ili da upotrebim jos jednu novu srpsku rec – tranzicija.

Pred vratima stana shvatih da sam, posle celog cirkusa,  zaboravila svratiti do prodavnice po namirnice. Resih ipak da kupovinu i sva obracanja nepoznatim licima odlozim za podne, jer ‘ovu klipuru’ zaista nije tesko zbuniti. Posao vec trazim, pa cu da potrazim i tu famoznu DOZVOLU, ko zna mozda je i nadjem, bar necim da popunim novcanik do sledece plate.

Advertisements

4 thoughts on “dozvola za zbunjenost”

  1. Eh pozeska… tako lepa secanja na nju.
    Stvarno bre jesi ti normalna – ustajes najbrzim stvorenjima na svetu. Ja dok sam studirao nisam nikada sreo brze od penzosa kad treba da se uguraju u tramvaj 10,9 i 14. Boze… to nosi sve pre sobom.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s