s vremena na vreme

ima dana kad se upetljam u sve svoje… umrsim se kao klupko vunice posle bečkog valcera sa nekim mačetom… ima me svuda, razvučena od ulaza do izlaza i zapetljana od početka do kraja, da se ne može prepoznati ni jedno ni drugo.. sve postaje moje i tvoje, njegovo i njeno, naše i njihovo.. onda pomislim kako se to verovatno i ne vidi zbog same nemogućnosti tako nečeg.. al tada neko zapne za neki deo mene i shvatim da sam savršeno vidljiva u svojoj sposobnosti saplitanja drugih.. svi smo sposobni za tako nešto… čak i kad ne želimo to da priznamo naša nesvest nam vrati šamar u punom sjaju nečijeg pada u naše krilo..

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s