dani…


dodju dani kad je sasvim primereno biti tužan… čak, svaki drugi osećaj tih dana bi bio čist bezobrazluk… da se razumemo, nisam ja nešto posebno poslušan lik, al tih dana rešim, eto, da budem, tek onako malo za promenu… i onda prodju ti dani i nastupi period kad je vreme za sve, sem za tugu i ja rešim da ostanem tužna, eto, tek onako iz inata, da opet teram onaj svoj bezobrazluk… može mi se tih dana, što bi rekli klinci KAD ME VEĆ KRENULO.. a onda neko ili nesto, na prečac, prestravi tu tugu i ona pobegne, ostavi me samu da se batrgam naočigled svih, baš tu gde mi je redovno okretala glavu na drugu stranu…
i tada se radujem, kreveljim i sve tako nepripremljena, spotičem od svoju sreću, kao neki čupavi klovn od svoje polumetarske cipele… dozvolim osmehu da se prospe po varoši kao crkveno zvono u praznične dane…
postanem hodajuće obaveštenje – ‘Nema se vremena za tugu, od danas radimo, već to što radimo’.. 😀
i onda prođu dani, ostanem u polumetarskim cipelama, samo što mi u cirkusu ovog puta dodele mesto žene na trapezu, s kog, nikad lakše, padam u one dane, kad sam tako nepopravljivo poslušna..

ee, tad novo proleće može da zavrti još jedan krug…

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s