ko je uzeo pare?!?

Pre mesec i po dana, ponovo pristupih našoj gradskoj samoposluzi za knjige (i u našoj varoši počeše da ih iznajmljuju na barkod). Prođoh ponovo kroz ta ogromna vrata, izlepljena cenovnikom kao i vrata svakog supermarketa (istaknuta cena članarine, kašnjenja po danu, popusti i sve dodatne usluge).
Dočeka me proćelavi brka. Od kad znam za biblioteku, on radi u njoj. Mnoge generacije ženske populacije ga pamte kao nekog ko je davao preporuke pikantnog sadržaja (biće da je seks rešenje svake nedoumice i pri čitanju). U sećanju osta’ kao antipatičan tip. I fizički i verbalno. Godine ga ne učiniše ni zero simpatičnijim. Dok sam dobijala plastificiranu pristupnicu ‘marketu’, primetih da je poprilično neomiljen i među kolegama. Smeje se kao lasica. Ima lice i oči krivca, za šta god poželite. Dobih knjigu i zbrisah. Sledeće dve posete isto završih kod njega. Počeh da planiram svoj sledeći odlazak, samo da ne bude u njegovoj smeni i uspeh u tome.

Međutim, sad ide ono veliko ALI. Rekoše mi kako imam dug koji nije regulisan (kutija im tako kaže, ono pištalo pišti, kao da sam kak’i lopov). Sledi ispitivanje, jesam li imala neko kašnjenje, zaostale kazne (meni kroz glavu projuri “Bela griva“ još uvek pamtim taj naslov i korice. Knjiga koju sam dve godine držala kao klinka i nikad je nisam pročitala. Stigla opomena na kućnu adresu, mama me vukla kao poslednjeg krimosa u biblioteku da je vratim (oni proveravali da nije oštećena – valjda pomislili da sam je bar prelistala?!?!), očitaše mi bukvicu kako to nije u redu, da uzmeš, pa ne vratiš… Tih godina mi u glavi bile samo baletanke, pačke, trikoi i suknje od tila, ali “Bela griva“ napravi mesta za još po nešto. Bukvica urodila plodom. Nikad više nisam kasnila sa vraćanjem.)

dijalog iz sadašnjosti:
– Jeste platili članarinu?
– Kako, jesam li? Pa, ne bih dobila karticu da nisam.
– Kod koga ste se upisivali?
– Kod onog (matorog perverznjaka) ..hmm.. čovečića s brkovima.
– Znala sam! Kod Milana! Stevo, dođi ‘vamo. Pogledaj ovo. Milan je radio upis. Stoji da imate dug od 500,00 dinara, jeste sigurni da nemate neku knjigu kod kuće??
– Ali to bi onda bilo kašnjenje od 100 dana, ja sam se upisala tek pre mesec i po, a da i ne spominjem da sam treći put ovde od tad.
– Onda mora da je članarina u pitanju. Žao mi je moraćete da se obratite Milanu. Jeste plaćali na ovom odeljenju ili onom drugom?
– Ne sećam se. Bila sam na oba odeljenja. (već se osećam kao krivac) Ovde su mi dali karticu, rekla bih da sam ovde i platila, ali nisam sigurna.
– Žao mi je, sad mogu samo da Ti rezervišem knjige. Rezervacija traje 4 dana. Moraćeš to da rešiš sa Milanom. (koluta očima i sažaljivo sleže ramenima)

Natezanje od 15 minuta me opet uputi na susret koji sam planski ‘tela izbeći.

Sledeća smena sa Milanom:
– Šta vraćaŠ?
– Već sam vratila u prethodnoj smeni, ali rekoše mi da postoji problem s karticom zbog dugovanja, pa da vidim sa Vama jer ste mi je Vi izdali?
– Ko ti je to rekao?
– Vaše kolege iz prethodne smene.
– Daj karticu.
(pišti ono pištalo, ponovo, lopov sam sigurno, nema druge)
-Da, da! Evo, pokazuje da imaTE dugovanje. Koliko su već knjige kod Vas?
– Knjige nisu kod mene. To je samo rezervacija. Nemam kod sebe ništa, jer baš zbog tog dugovanja nisu hteli da mi izdaju.
– Dobro, sad ćemo sve srediti, samo polako. Ima tu neki dug, to je verovatno ta rezervacija. Sve ćemo srediti. Kad ste rezervisali knjige?

(pištalo i dalje pišti, koleginice se uzmuvale, jedna prilazi, on onu karticu provlači, konačno ustaje, donosi knjige, provlači i njih, ali pištalo i dalje pišti)

– U prethodnoj smeni.
– Zašto niste doneli knjige?
– Knjige nisu kod mene, kod vas su. Rekoše da će biti negde sa strane.
– Samo polako.
(vrti se oko stolova, otvara vitrinu i nalazi knjige)
(provlači ih na barkod)
– Eto, našli smo knjige. Sad konačno mogu da otvorim Vaš broj. Da, imate dugovanje od 500,00 dinara. Mora da je to članarina. Kod koga ste se upisivali?
– Pa, kod Vas.
– Jeste li sigurni?
– Da! Sigurna sam!
(gnjavio si me 20 minuta pričom kako su se nakotili neki novi ljudi i to sve samo zato što su u nekim političkim strankama, oslovljavao me sa ‘koleginice’, pričao o koječemu i objašnjavao zašto treba da i ja budem član neke pol. partije, tek onako radi zaposlenja….)
– Jeste sigurni da ste platili? Imate li priznanicu kod sebe?
– Nemam priznanicu i sigurna sam da sam platila.
– Kome ste dali pare?
– Ne znam, čini mi se Vama.
– Sad ćemo pogledati da li postoji kod nas priznanica da ste platili, ako je plaćeno, biće neki dokument. Sigurni ste da ste platili na ovom odeljenju?
(prilazi koleginica )
– Milane, daj devojci knjige i zapiši broj negde, naći ćemo sami.
– Ne! Bez dokaza ništa ne izdajem. Mora da se zna ko je uzeo pare. Meni ako su date, biće nađeno. Gde je Marija?
– Otišla da preda novac, sad će da se vrati.
– Ništa ne brinite, sve će biti u redu, ali stvari moraju da izađu na čistac. Pričekajte.
(čekam, Marija dolazi i prolazi, pravi se luda, iako već zna o čemu se radi (zidovi nikad nisu dovoljno debeli), Milan ćuti i ne govori ništa zato što zna da je sve čula.. a ja čekam.. Marija izlazi iz biblioteke.. Milan se obraća drugoj koleginici..)
– Eto, ona je sad izašla, a zna da mi treba, i kako ja sad da radim?!?
(koleginica izlazi napolje i vraća se sa Marijom, Marija otključava sobu sa njihovom dokumentacijom, listaju se martovski blokovi sa priznanicama, nađoše me u Mileninom bloku, Milena je Milanova koleginica, sedi do njega kad uzima pare, a on kucka po tastaturi, plaćeno na njihovom odeljenju, Milan otkuca tri broja na tastaturi, pocepa priznanicu i opet smo bili na TI, pištalo konačno prestalo da pišti, kartica je u funkciji)
– Nadam se da si posle svega shvatila da nisam JA uzeo pare!!

Tih sat vremena natezanja, već poželeh da je lopov, ali valjda je i za lopovluk potrebna određena doza sposobnosti. Mnogo dobra taktika. Sad niko ne može da se bavi pitanjem njegove (ne)sposobnosti, jer je upravo ustanovljeno da nije lopov!?!?!?

Sve ovo ću sutra da kažem u jednoj rečenici –
“Bila sam juče u biblioteci.“

Ali, DANAS sam morala ‘vako, da dramim, baš, zato što matori perverznjak nije uzeo pare!! 😀

Advertisements

10 mišljenja na „ko je uzeo pare?!?“

  1. U našoj gradsko biblioteci, hvala bogu, ne rade brkate nadrndane čike. Rade lepe mlade i ljubazne (barem prema meni) dame. Brkati tj bradati nadrkani čika je direktor biblioteke 😦

  2. Ranije ih bilo jedno-dvoje po odeljenju i zgrada je bila skroz zapuštena, ali je odisala nekim spokojem i dostojanstvom. Sad, posle par donacija i ulaganja opštine, ne mogu ni da prebrojim koliko ih radi tamo. Napraviše od nje supermarket. Ima i kod nas prijatnog sveta tu, ali Milan kao ‘starosedeoc-lac’, otima se za pos’o samo da bi mogao pljuvati po kolegama, a poslovnu proceduru nikad ne isprati do kraja, ponese ga njegov glas u već zacrtanom pravcu (na žalost, daleko je od usamljenog primerka). Uhhh, baš, sam rešila da ga ne volim! 😦

    1. E, Zelena, strašno je to što sam se brkice strašno plašila kao klinka. Čini mi se da i sad izvučem par ‘tikova’ iz tog perioda, čim zakoračim u to zdanje. 😀

  3. Ne može čovek više ni u biblioteku da ode, a da se ne istraumira. Ma važno je da ti sada znaš da on nije uzeo pare. 🙄 Jebote sve to blesavo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s