pođoh…

Na korak od sutra, okrenuh se da vidim svoje obrise. U raskoraku od nešto treptaja, ugledah spokoj kako mi se smeši, u drugim raskoracima behu sreća, tuga, bol, igra, bezbrižnost.. Sve ostavih iza sebe i u ranac spakovah samo sećanje. Sprate od sunca, kiše i vetra, nađoše se sasvim blizu sve šarene sličice. Ipak, sutra treba zaslužiti. Čak i ako može sve stati na leđa, ne treba praviti gužvu. Što si lakši na svom putu, razdaljine su bliže. Poleti brzinom vremena u život, ako si ga i precenio, nije važno, važno je da se okruni do kraja.
Na ramenu, tu, tik ispod mi desnog uha, spakovala sam mesec, tek da svetlost sačuva svoje senke. Raščupala sam sve brige do neprepoznavanja, možda me ovog puta uplaše na vreme ili ih skroz mimoiđem. I dalje ću da lutam, zato ne vezuj me krovovima. Ne kači mi o vrat sve velike i meke reči. Ne traži mi odgovore i ne vređaj mirišljavim kupkama. Ako imaš potrebu da pomažeš, nađi mi topliji kaput, dublje cipele, sačuvaj ćošak na tremu i ostavi otškrinuta vrata, tek toliko, da se mogu provući do zagrljaja, kad zagrmi.. a u međuvremenu, pusti me da lutam..

Advertisements

16 mišljenja na „pođoh…“

  1. Odškrinuta vrata? Čuj kad nekog kao tebe uhvati put pod noge, izaći će i kroz prozor ili ključaonicu:-) u to sam sigurna. Prelepo si ovo napisala, ti što se oblacima gadjaš 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s