opet..

.. Šuki službeno odsutna.
Kofer pun.
Zvučni signal pišti, a vi znate šta vam je činiti.

do nekih sledećih dana…
Ššššššššššššššššššššššš… 🙂

Advertisements

neću da se brišem, makar me i lepo molili

Počeh pisati odgovor kod Male B. na Davljenje u blogu(o blogu i pobogu… ), al odlutah. Bliži mi se prvi rođendan na prvom blogu i sad kad bi me neko pitao, rekla bih da nikad ne bih mogla da ga obrišem (mogla bih da ga zapostavim zbog VećČegaSeStvariZapostavljaju, ali da obrišem ne). Možda se jednog dana demantujem, al za sad stvari stoje ‘vako. Još uvek imam i prvi spomenar iz petog osnovne, da ne spominjem i gomilu još starijih sitničarija, jer kod nas u kući se ništa ne baca (kad bi samo znali koji su se Kosovski bojevi vodili oko starog hleba?!?!). Predugo je majka osporavala moje ‘baci to’ i sad sam gora od nje (1/4 čeonog režnja mi sadrži razloge zbog čega ama baš niš’ nije za bacanje).

Pročitah da je kod pokretanja bloga važno precizirati šta njime želiš. Ne volim definicije, ali ako već treba da definišem šunjutanje, nek’ to bude nešto između elektronskog spomenara i loše vođenog dnevnika (preciznije ne umem, žao mi je). Svaki tekst bih sad napisala drugačije, postoje mišljenja iza kojih više ne stojim s oba stopala, al tad su mi stvari izgledale tako i nema povlačenja. Ovde sam prvenstveno zbog sebe, a onda i vas.
Dugo sam se vrtela samo na svom blogu, jer nekako smatram da igra treba biti fer, ako komentarišem druge i drugima treba pružiti materijal za komentarisanje. Prvi komentar sam ostavila kod gospođe Dude na njenom Salašu . Ona mi je pomogla da presečem kod sličice za prvog gravatara, upoznala sa činjenicom da blogeri ne persiraju jedni drugima i neverovatno me obradovala kad sam dva dana posle toga prošla pored nje na keju. Šetala je sa (pretpostavljam) prijateljicom i psom, ja sam bila sa bratom (imali smo jedno od porodičnih okupljanja u Novom Sadu), u tom trenu mi bilo neprijatno da joj priđem i kažem: ‘Zdravo, ja sam Šunja!’. Od tad imam osećaj kao da zna da sam prošla pored nje i nisam joj se javila.

Prve komentare na mom blogu je ostavila Charolija. Sećate li se možda trenutka kad ste dobili prvi komentar na svoj tekst? Ma, sećate se, garant. E, taj trenutak kod mene nosi ime čarolija, a Charolija je žena-zmaj, nebo je stavila pod noge i od svog bloga napravila Čarobno carstvo za sve.

Naravno, Zelena, zvana Madam od milošte, najmiliji Zelembać na OVOJ planeti (možda nije u redu da kažem, al eto rekla sam, pu’ za mene), je kriva za dobar deo ove zbrke, jer kad je ona počela da me čita, počela je da se okuplja ekipa za ‘upljuvavanje’. Došli su Sanjar – ljubitelj meseca, i Electra žena-snaga, čini mi se da bi bez problema napravila vrata na Kineskom zidu, samo ako zamisli. Verkić, zvana strpljenje i najverniji bloger bez i jedne psovke. Tutnula me u njen #ff, davno joj dodeljen Zlatko.
Pod ruku su se našle Devojka koja čeka ljubav i Žena koja se bori za ćerku. To su blogovi gde sam išla uglavnom da ćutim, kod Mar bih lako mogla mestimično i da vrištim, kad bi to ikako moglo da promeni stvari. Zatim, autoritativni Exxx koji mi je posebno preporučen (poprilično nefer u odnosu na vas ostale, ali to je samo zato što se vi ne družite s manguparijom u stvarnom životu 😀 ). Onda je došlo proleće i Darkok iz Wikipedia-u, da se raspita za spikodin i ponudi pomoć u borbi sa bivšim poslodavcem. Sva sreća da je borba okončana zakonskim putem.
Perlicu i Veshtinchanstvenu sam otkrila istovremeno, osećala sam se kao Alisa u zemlji čuda. Više niko neće moći da mi objasni kako bajke ne postoje. A onda sam upoznala Malu B. koja osvaja poput Đoletovih stihova. Skoro mi neko reče da je uz Đoletove stihove patio za devojkom koju uopšte nije voleo, tako i ja pored Male B. počeh da patim za blogerom kog nikad nisam čitala. ib je, posle raprave kod Perlice Šta muškarci/žene žele, došao tokom noći i kao vremeplov u sred jula me vratio na prve kišne korake, skoro da sam i njega spakovala u kofer te večeri. Nadala sam se da ću se sladiti u njegovoj blogoteci ove jeseni, al zakasnih, čovek zaključa ‘video klub’. Sa septembrom dođe i Prijatelj, pa je Šunja našla i prvu simpatiju na blogu. Beše kratko, ali slatko. Ma, nanu mu naninu. 🙂
Neki dečaci su digli ruke, možda je lakše otići, al ja biram da ostanem, makar me i molili suprotno.

Sve je stalo u prvu godinu, još samo da kupim haljinu, upalim svećice i zamislim želju sa vama koji ostajete. Odbrojavanje počinje – sad!

p.s. nego, zanima me kako se broje ove blogerske godine, kao pasje ili kao ljudske?? Ja to onako, zbog veličine ‘aljine, samo. 😀