svaki dan na vrhovima prstiju..

propinjem se do oblaka,
do novog brežuljka,
do sledeće daljine..
sve bih da čačnem, zagrizem, čujem očima…
žao mi ljudi koji žive tek po navici ..
to što su živeli juče ne daje im za pravo da se i danas probude isto tako..
život je mnogima olako dat..
nema tužnije slike od čoveka koji ne vidi dalje od sopstvenog tela..

zato, hajde, pusti note da te okruže
i pruži ruke daleko, što dalje…
čak, i ako si sam,
jer samo u prazan naramak može da se smesti sunce.

Advertisements