kad ti ispričam, nećeš verovati…

– Vraćam se jutros od zubara, kad… Znaš ono novo gradilište u centru? E, od tog gradilišta mreža, kojom je ograđeno, me srušila i poklopila nasred ceste. A ja, kao ja, zapetljana u mreži, slavim mesto svog pada, jer tik do mene leže merdevine koje, evo, ni sad ne mogu da skontam kako, su pale zbog običnog lahora?!?!?
– Lako je tebi da se smeješ, kad te ne boli.
– Da, znam, to može samo meni da se desi.
– Naravno da mi je svašta. Sredila sam desnu šaku i sva sam pobrljavila, nemam pojma gde sam lelujala u tom trenu, imam prekid filma sa svim gužvavim mislima od tog napada na beton.
– Sad me, više od svega, bole sve nesreće i nepravde koje drugima deluju smešno. Ima da uzvratim napad, al ovako ugruvana moraću da sačekam neko ‘kasnije’ vreme ili gluvo doba noći (kad radnici ne budu prisutni), da se osvetim toj provokativno narandžastoj mreži za lov.

– Kako, zašto te zovem?
Pa, hoću da mi daš svoje makaze za šišanje žive ograde, oslobađam svoju ulicu.

Advertisements