Nedavno sam se našla na jednoj radionici u želji da malo isprljam ruke. U pitanju je radionica za decu, mada klinci u žurbi za odrastanjem sve češće izbegavaju priznanje da vole da se igraju, ovde dolaze. Nešto malo pre početka, rečeno mi je da će biti u grupi i dece sa posebnim potrebama. Nisam imala iskustva s njima, al rekoh ‘ok’.
Sati su se istopili, prvobitna ideja da uradim nešto novo nije stigla do stola zajedno sa mnom. Vreme sam provela završavajući započeto, a na kraju večeri, kutija je bila puna nezavršenih stvari. Bila je to kutija bez dna, koja vam garantuje dobru zabavu.
Iskreno, nisam primetila u toj prostoriji decu sa posebnim potrebama, bili su samo klinci koji sa neverovatnim zadovoljstvom, a neki i umećem ‘gnjave’ glinu i boje. Jedni pitaju više, drugi manje, ali svi podjednako vole pažnju. Njihove posebne potrebe verovatno daleko više dolaze do izražaja s druge strane vrata radionice.
Pokušala sam danas da razgovaram o tome u društvu odraslih uz kafu, al priča je brzo okončana uz par uzdaha i definiciju ‘mukice’. A onda, dobrih sat vremena smo se bavili činjenicom da se cigareta više ne može zapaliti baš svuda i da kafa više ne može da se popije s guštom (čitaj, opet cigaretom).
Već mesec dana slušam šta sve ne može da se uradi, smisli i ispoštuje bez cigarete, mada (ako zanemarimo ispijanje kafe) nekako sumnjam da je sve to uspevano i uz cigaretu, al ko sam ja da sudim. Pokušavam da se setim o čemu se pričalo pre zabrane pušenja na javnim mestima – ne ide mi.
I tako zaključih, da smo dobili novu populaciju s posebnim potrebama, samo još uvek ne znam kako se izračunava njen procenat invaliditeta.
Da, znam, nije sve crno-belo, zato uz dužno poštovanje i izvinjenje svim pušačima koji nisu invalidi i svim invalidima koji su pušači, ovaj tekst se ne odnosi na vas, ali i dalje se radi o golemoj cifri ljudi i skoro svi imaju pravo glasa.
Shunj ulica 
Slazem se i postujem i citam sa cigaretom u ustima, sta cu, mukica sam i invalid sa navikom ili porokom, kako god 😀
Jebem ti zivot znas…tuga je to..
Ma, ti si još zelena, ima nade za tebe i tvoje muke. 🙂
😛
VolEm i ja tebe. 😛
Ne postoje deca s posebnim potrebama – deca su deca,svuda na svetu i svima njima,potrebno je manje ili više pažnje. Kako mi, tzv. odrsli, reagujemo na potrebe drugih uopšte, uverila si se i sama – tema brzo skreće i to na lični kolosek.
Što se tiče procenta „invalidnosti“, on se može računati u svim kategorijama. Ti si u pravu – pušači koriste situaciju ne bi li se ispraznili iz različitih pobuda, ali zar to ne rade i ostali, kako god bili „kategorisani“. Ja sam pušač i volim to NAŠE kafenisanje,slatko malo tračaranje uz cigaretu.
I da, skoro svi imaju pravo glasa ( ako ne i svi ), i da, mislim da znam o čemu ti sve razmišljaš, i da, jedno veliko DA za tebe :), jer mi je uvek drago kad saznam da ima još ljudi u ovoj zemlji koji ne misle samo o sebi i na sebe.
Ne znam da l` sam skrenula s teme – tako mi se sad „javilo“ iliti „javlja“.
Ivana, nisi skrenula s teme ni najmanje, jer i ja kao deo odraslih ovde kukumavčim i skrećem na lični kolosek, jer mi strašno nedostaje kafenisanje i slatko malo tračaranje uz njihove cigarete, ali koje NIJE O CIGARETAMA. 🙂
Mada, cela gungula me tera da se zapitam štošta.
Njihove posebne potrebe verovatno daleko više dolaze do izražaja s druge strane vrata radionice.
U ovoj rečenici je sva suština .Roditelji se sve manje bave svojom decom.Jer će već neko drugi da uradi nešto….Kakav zajeb.A deca ko deca.A Šunja ko Šunja,tj Šunji svaka čast što je svojim prisustvom nekom detetu pružila jedan normalan dan.Bez invaliditeta.
Piano, na sreću, ovom decom se roditelji poprilično bave i to s mnogo ljubavi i pažnje. Ti klinci su već sad sjajni i kreativni ljudi i bez zalutalih ‘Šunji’ u njihove živote. I ono što bih htela da naglasim je da su oni meni pružili jedan normalan dan bez invaliditeta, a ne ja njima, i zato – hvala im na tome. 🙂
Ok,jesam malo generalizovao stvari ,ali stojim iza svojih reči.
A dečija energija je najbolji pokretač i svetlost u jednom danu.I super je ako si to iskoristila na najbolji mogući način.
E Šunjice, ne znam šta pre da ti komentarišem 🙂 Radila sam sa „takvom“ decom. Kakvom? -još nikako da shvatim šta to „takva“ podrazumeva. Onome ko nikad nije probao rekla bih da to učini prvom prilikom – dobijete sve što ste oduvek želeli iskrene misli i osećanja 🙂
A cigarete..uvek sam mogla da tračam i bez cigareta i nije mi smetalo ako neko to ne može, ali mi smeta kada me dovedu u situaciju da sam lično ja odgovorna za njihovu sadašnju uskraćenost, pa ko o čemu a mi tumačimo zakon o zabrani pušenja..
Lina, sva sreća bliži se NG, jedino što može da pregazi temu novog zakona je neizbežno pitanje -‘a gde ćeš za doček?’ 🙂
A gde ćeš za doček? 😀 😀 😀
Prepoznaćeš me po crvenom karanfilu na desnom reveru. 😉
slažem se da je čak i pojam 2deca sa posebnim potrebama “ malo birokratski, sva deca su deca.
a kad je reč o cigaretama, na jednoj zgradi je zalepljen komad papira na kome piše:
MOLE SE PUŠAČI DA OPUŠKE OD CIGARETA NE BACAJU PO STAZI
NEGO U ODGOVARAJUĆU POSUDU KOJA JE NAMENJENA ZA TO.
Istog dana,zalepljen je nov papir na kome piše:
Mole se nepušači /-čkinje
da ne smaraju.
I ovako nam nije ni do čega.
Hvala !
Saveta, kakvo nam društvo takva nam i prepiska. Duha smo oduvek imali, mada rado bih trampila deo duha koji nam pretiče za nešto drugo. 🙂
samo ljudi velikog srca razumeju tu decu a ti shunjo imaš ogromno srce, svaka čast 🙂
a cigarete, zakon i ostalo uz to mi ne spominji ja sam osalkaćen totalno tim zakonom tako da se sad svrstavma u gradjane trećeg reda i gledam kako upiru prstom u mene a ja i dalje tvrdoglav…
Sanjar, ljudi velikog srca mogu razumeti sve i svakoga, moje srce je kanda manjih dimenzija, iako s decom nemam problem, s ‘velikima’ se sve teže razumem. (Još uvek ne mogu da razlučim da li je to na sreću ili žalost, čim saznam javljam.) 🙂
Post se odnosi na hibridno uzgojene lenčuge koje nikako da pogodi neka paraliza u jezičinu. Sticajem njihovih nesposobnosti oglašavaju se, između ostalog, i kao pušači, tako da im ova zabrana služi kao savršeno opravdanje za nerad.
lenčuge su lenčuge, a ima ih u raznim kategorijama i podvrstama…
evo ti mog živog primera, timski rad na projektu koji traje 3 radne nedelje i po pravilu mora se završiti u dogovoreno vreme jer je smak sveta u suprotnom…svoj deo sam uradio za dve nedelje i mogao bi da kuliram 5 dana, ne nego ja jednoj lenčugi pomažem jer on ne bi ni za 5 nedelja završio svoje…
nije meni problem pomoći uvek to radim, nego me *ebe kad se prstom upire u mene jer ja 2 puta u toku dana po 10 min idem na tu kafu s cigaretom, a lenčuga je cool i nepušač…
ma svet je na rubu propasti jedino je to sigurno
Vidim da nas žulja isti žulj. Da, ima ih u svim kategorijama sem u kategoriji lenčuga, nekako uvek ispadnu najsposobniji i sooooooo cool.
Meni je žao pušača, nije to tek tako lako odreći se te navike…
A što se dečice tiče – sva su deca anđeli.
Mala B,
ne žalim zdrave ljude koji sami biraju svoja zadovoljstva i slabosti. Ne smatram da je cigareta razlog ni za žaljenje ni za orden. A što se tiče novog zakona koji sad deli ljude i na taj način, ne mogu reći da je išta nepravedniji od ostalih koji se tiču drugih kategorija u našem društvu.