voštani nemir

Razum mi sve češće truje dušu, ne mogu se odupreti tome.
Čujem ga kako u svojoj oštrini, poput voska, maskiran otkucajima srca, kaplje uporno po mišiću koji me pokreće.
Sakriva ga u svojoj masnoj korici.
Budi me slika mene razumne (o)voskane duše, dogorela sveća širi veću studen nego tamu, a piramide još prkose pogledu.
Ne umem da odrastem, nikad neću imati dovoljno godina za starost.
Zato, molim te, ne dozvoli da moja bezazlenost završi u muzeju voštanih figura.
Zađi u moj dan, duni i ugasi tu žišku što gori, moje oči prihvataju muziku mraka drugih boja.

Advertisements

6 mišljenja na “voštani nemir”

  1. Razum mi sve češće truje dušu, ne mogu se odupreti tome.
    Ne umem da odrastem, nikad neću imati dovoljno godina za starost.

    Ovo mi nije jasno, ako je razum prisutan, mora da si odrasla, deca se vise rukovode osecajem.

    1. Zeleniš, ima dece različitog uzrasta. 😉

      Šta je sa devojčicom, koju mnogo voliš, iz tvog prethodnog posta?!?!

      Ne bežim od razuma, već od njegove dominacije, a starost je stanje koje nema mnogo veze sa godinama života, bar iz moje perspektive.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s