uz potpis Mome Kapora

Beograd nije sav u Beogradu

“Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu u kojima se sakupljaju „naši“…

„Skadarlija“ u Ričvudu (Njujork). „Balkan“ u Sidneju. „Četiri breze“ u Briselu. „La coza“ u Karakasu. “ Beograd “ u Minhenu. „King Petar“ u Vašingtonu…

Beograd je u trešnji na dnu koktela „Menhetn“, koji upravo siše jedna srećno udata osamljena Beograđanka, što u rimskom „Kafe Greko“ rezimira svoj život – da li je sve to, zaista, vredelo toliko truda: bi li bolje živela da se udala za svog Mikija i ostala na Voždovcu?

Beograd je bio i u briselskom restoranu „Stara Srbija“ pored Grand placa, kada nas je vlasnica Dobrila, nekadašnja „crna dama srpske poezije“ pitala šta je sa pesnikom Brankom Miljkovićem, a mi joj ispričali kako se pretvorio u spomenik na Kalemegdanu!

Zapanjila se! Kako spomenik, kada je ona tom spomeniku štopala čarape i kuvala pasulj kada je bio potpuno nepoznat?

Beograd je i u Hamiltonu (Kanada), gde nas jedan ostareli konjički oficir Kraljevske vojske pita, „Duva li još košava tri, sedam ili dvadeset i jedan dan?“, a košave već dugo ni za lek… Dojadilo joj, izgleda, to što nije uspela da nas oduva sa ovog brega, pa sad cvili i zavija tamo negde u ruskim stepama.

Beograd je u kućama onih što su bili prinuđeni da ga napuste, ponevši sa sobom po neki njegov delić, ispresovani kalemegdanski cvet u herbarijumu, neku knjigu, recept za musaku od plavih patlidžana, nadimke iščezlih lepotica i lepotana, fotografiju maturanata Treće muške gimnazije (školska 1956-57), mazni beogradski akcent, koji nije uspeo da pokvari čak ni engleski. Ni stara Knez Mihajlova, oljuštenih fasada i propalih trotoara sa lokvama, nije više na Knez Mihajlovoj! Ona je na stopalima ostarelih šetača, koji ni na jednom svetskom bulevaru nisu mogli da uhvate korak nekadašnje „štrafte“.

Beograd je na fotografijama pokojnih majki, očeva, baka i dedova, koji u životu nisu putovali dalje od Zemuna, a sada sa slika blago posmatraju njujoršku dnevnu sobu po kojoj se razmileo svet što čavrvlja na sedam jezika.

Beograd je tamo gde zakiselimo samo jednu glavicu kupusa u lavabou i od nje savijemo sarme, da se pohvalimo Australijancima ili Argentincima, našom hranom.

Beograd je u načinu na koji Beograđani primaju goste po svetu; Beograd je na ikonama svetog Nikole i svetog Jovana, najčešćim beogradskim slavama – ikonama koje su putovale do Kanade i Novog Zelanda; Beograd je …

Beograd nije u Beogradu.

Beograd je u svim onim Beograđanima, koji još uvek ne mogu ili ne smeju da se vrate.

Ali ni ja više nisam ovde, već negde drugde, odakle očajnički pokušavam da se vratim samom sebi…

Beograd nije u Beogradu, jer Beograd , u stvari i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.

Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se ponese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo, gde je jedinica za merenje stila – šarm.

Beograd je u imenima malih Švajcaraca, Francuza, Šveđana, Nemaca i Amerikanaca, čije su majke Bograđanke.

Beograd je u kažiprstu kad pozivamo 011.

Beograd je u izrazu „bez veze!“, ma na kom se kontinentu izgovorio.

Beograd je rasut na sve četiri strane sveta.

Čeznem da jednog dana svi ovi Beograđani budu na okupu.“

**********

p.s. – beleška čitaoca –
I zato, ne pitaj šta se desilo sa Beogradom. Toliko dugo sluša priče kako je lepo vratiti se u njega, da je i on poželeo iskusiti osećaj povratka sebi. Zbog tih fantastičnih priča je Beograd otišao s ulica Beograda. Povukao se u svoje stanove. Sve češće se sunča po Rudniku. Jede pršutu i kajmak u lepinji na Zlatiboru. Razvlači svoje posete, kao kore za pitu, kod babe i dede u Vladičinom Hanu. Šeta po Novom Sadu, odmara na salašima, iščekujući sve ove Beograđane, kako bi se zajedno vratili na svoju stranu Save, gde će ispričati najlepšu priču o povratku i osećaju pripadnosti koji se najčistije udiše u pogledu bačenom s Kalemegdana na ušće, urolovanom u Skadarliju. 🙂

Advertisements

29 mišljenja na „uz potpis Mome Kapora“

  1. …kako bi se zajedno vratili na svoju stranu Save, gde će ispričati najlepšu priču o povratku i osećaju pripadnosti koji se najčistije udiše u pogledu bačenom s Kalemegdana…

    Uh, kakva istina. Svim srcem se nadam da će se stvarno jednom vratiti

  2. „Sporo vrijeme hodi, al’ ono što je klesano u kamen, za njega je kao pisano po vodi“.

    Beograd, svakog od nas je otišao. Nema ga više. Samo možemo da obilazimo mesta (ukoliko još uvek postoje) i sećamo se…

    Dolaze neki novi klinci (zveri). A, mi ih sve manje razumemo.

        1. ništa ti ne verujem.. vidiš da si već sve poFatala… 🙂
          ok, priznajem, kad je nit komentara duža, komentari malo izleću iz boxa, al tu su, sve se da pročitati..:)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s