još jedan krug na olimpijadi

Vozim se u jednom od onih tramvaja svemirske generacije, sve na neke senzore i dugmiće. Novost i za mene – karta se plaća sms-om. Poznavajući gradski prevoz u Beogradu i Novom Sadu, redovno se osetim krajnje neprijatno – nema ni jednog cima, guranja, buke, naglog kočenja, skoro da sam ubeđena da ni vožnje nije bilo. Devojčica s metalnom kutijicom od pralina prosi pogledom. Ni novčići ne zveckaju pri susretu sa dnom. Pojedinci da li u svojoj velikodušnosti ili želji za tišinom joj udeljuju papirne novčanice. Vozač verovatno čeka nju da obavi svoj zadatak, pa da krenemo. Kad ono međutim… prepoznajem stanicu na kojoj treba da siđem. Vrata su tu, neophodno dugme za izlaz je isto tu, radi, vrata se bešumno otvaraju i … ćorak… stoji aFto parkiran u pešačkoj zoni. Jedan od onih što mirišu i sijaju na mnogo skupo. Žena iza mene sa bebom u kolicima gleda i vidi da nema ni mrva prostora za izlaz mene sve ‘vako jedva u’ranjene, okreće se i odlazi ka drugim vratima koja joj se zatvaraju ispred nosa, doFaća se dugmeta, al ne pomaže. Nisam sigurna, možda se opet krećemo. Za par minuta druga stanica, nije daleko od željene, stižem u ugovoreno vreme, stiže verovatno i majka sa detetom, ali…. šta da je bilo drugačije. Kako se u dugme i senzor viče:
‘Majstore, stani! Zadnja!! Kud si poš’o! Jesi gluv, ‘oću da izađem??’

Da ta kola koštaju i mrvicu manje rešili bi ih se mnogo, mnogo pre parkiranja, ovako zbog njih završih na trgu uz ‘pobunjenike’ protiv pitaj Boga kog režima, na savršenom prolećnom danu za njih se ništa ne budi, pocepani i iskrpani u tamnoj odeći deluju poput prosjaka uz štandove liciderskih srca i uskršnjih jaja. Izgovorom da traže slobodu za druge, maskiraju želju za nastavkom svog mirnog sna. Prilazi mi devojka sa fasciklom i smeši se, radi anketu. Pre nje sam znala da nisam društveno prihvatljiv uzorak.

Prepoznavanje drage osobe. U trenu se gužva pomera i više se ne brinete zbog mogućeg sudara rulje u prolazu. Širok osmeh uz još širi zagrljaj. Znam da mu nedostaje centar, al sve je manje ljudi s kojima bi šetao ovim trgom. Još uvek mladalački lep i zgodan, jedan od onih kojima uvek pripisujete 20 godina manje. Na neki čudan način sam njegovo dete, samo se meni poverava, poslednjih godina skoro da samo sa mnom priča. Ako postoji osoba koju više od mene može da povredi kad ljudi od naših reči prave čarapu kojom bi drugom zapušili usta to je on. Smešim mu se, govorim da sam dobro i puštam ga da priča. Znam koliko je željan razgovora u kom ne mora da odmerava svaku reč.
Smeje se mojoj potrebi za večitom kupovinom u trku i ispijanju kafe s nogu. Poklanjam mu svežanj fotografija, pod izgovorom da mu je to Zeka doneo. Kaže da ne pamti kad je poslednji put dobio opipljivu fotografiju, sve je sad prilagođeno kompjuteru. Likujem zbog dobro odabranog poklona. Razmenjujemo zagrljaj, poljubac ‘Čujemo se!’, ‘Srećan put i čuvaj se.’
Ponovo tramvaj, stan, skupljam ostatak prtljaga. Zaključavanje vrata i autoput. Zastoj. Kolona bez kraja. Vrtim radio, telefon. Sudar dva kamiona. Saaaaaaaatiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!
23:53 – kod kuće sam. Ostavila Uskrs iza sebe, sa Uskrsom ispred sebe, a za dva meseca sve ispočetka, samo bez farbanja jaja.