mrva srca, puno reči i osmeh koji se ne troši

Ima skoro mesec dana kako sam rasteretila šunjutanje. Sad umesto jednog imam dva bloga, s tim što je ovaj drugi privatan. A onda – otišla i došla sam. Legla u svoj krevet i svoju kadu, popila svoju kafu i ponovo otišla. Nije toliko važno ni gde sam bila, ni šta sam radila. Nedostajao mi je moj ćošak za pisanje. Još me drži onaj HAJ osećaj i pitam se čemu ta ragraničavanja, šta mi je to trebalo? Podseća na susrete sa bivšima. Kad se od srca obradujemo pitajući se šta se ZAISTA desilo kad nismo više zajedno? Ali vrlo brzo bi isplivalo sve ono što je smetalo. Tako i sad, ne želim da vraćam ništa na staro i da se pitam, ako sam podelila i zatvorila jedan deo znam da tako treba i da ostane. Kao klinka često sam želela da budem nevidljiva. Moguće da je ta želja sastavni deo odrastanja svakog deteta – videti, čuti i biti, a ostati neprimećen. Postojanje u online svetu bez aktivnog učešća čini nevidljivost lako ispunjivom željom. I ime mog bloga ide u prilog ove davnašnje želje. Još uvek volim da postojim na raznim mestima bez glasnog izjašnjavanja. Možda samo tražim izgovor da deo svoje prirode ne okarakterišem kao voajerstvo, ali to je samo jedno u nizu mnogih možda.

Elem, htedoh da vam pričam o putu. Oni koji putuju znaju da ako ne umete da se spakujete za pola sata nikad nigde nećete otići. Već to stišnjeno pakovanje dozvoljava vam da zaboravite po nešto. Vrlo je jednostavno – dok god to nisu pasoš, karta i novčanik, odlazak je i dalje siguran, jer sve ostalo možete da nadomestite. S pitanjem – šta sam ovaj put zaboravila? – redovno zaključavam vrata i pretresam prtljag u svojoj glavi dok trčim niz stepenice. Ovog puta to su bile slušalice i dve knjige za prekraćivanje puta. Ali čim sam našla broj svog sedišta ništa od zaboravljenog nije bilo važno i sve zaboravljeno je bilo još važnije.

Na njemu je bilo sve izgužvano osim osmeha i gitare. Sviđao mi se prva dva sata dok nismo počeli da razgovaramo, a naredna četiri sam bila zaljubljena u njega kao šiparica do ušiju i još malo iznad. Bilo je očigledno i nije me bilo briga. I onaj deo naše priče koji sam prespavala bila sam zaljubljena u njega. Rekla sam da bih se bez razmišljanja spakovala u kutiju od gitare i pošla sa njim.
– Odavno mi devojka nije ovako otvoreno i brže sve sasula u lice.
Konstatovao je posle mog javnog priznanja.

Razmenili smo priče, krofne i kiflice sa šunkom. Ubijali smo sate i kilometre. Možda sam mu se i svidela, ali taj deo me nije zanimao. Obećao je da će mi napisati pesmu, prijalo je čuti, iako svi znamo da muška obećanja posle 7 dana više ne važe. Od onih je čupavaca što armije obožavateljki kupuju sa jednim ‘izvini’. Dozvolila sam sebi 6 sati da budem jedna od njih.

Prekid puta na istoj stanici, odakle svako produžava svoje putovanje. Tražio mi broj telefona, rekoh da je bolje samo da se pozdravimo. Pitao se kako će mi dostaviti pesmu.

– Moraćeš se potruditi da bude više nego dobra i da zaživi kako bih se za 50 godina unucima hvalila istom. Rešila sam -bićeš moj Saša iz busa.
Mislim da nije razumeo onaj deo sa Saša i busom, jer pesma glasi Saša iz voza, ali….u međuvremenu je svanulo, put se nastavljao, ganjala sam menjačnice, šalter sa informacijama, dovoljno pristojan toalet za pranje zuba i umivanje, jutarnju kafu sa zemlje, a njega je pre svega toga sigurno dočekala još jedna ja isto tako blesavo zaljubljena. 🙂