rasementisali mi sve osim stopala…

Ne znam da li ćete razumeti ako vam kažem da je ona moj drug iz vojske i da zbog nje na mom kalendaru za slavlje od sad je upisan i sedamnaesti dan septembra. Ali, evo, pokušaću da pojasnim koliko mogu.

Subota je osvanula kao njen dan. Bio je to dovoljan razlog da ustanem na sabajle. Navučem klasično svadbarsko izdanje, iako sam štošta samo to ne. Posle par minuta natezanja svučem pitomost iz naše vojvođanske varoši na sred zemunske taxi stanice,  sočno opsujem  i uputim se gradskim prevozom na ONU stranu reke. Krajnji ishod pre početka priče – tri gradska autobusa, štiklice, svileno ‘aljinče, krv, znoj i moja malenkost u pre podnevnim satima u njenom stanu.
Još na putu do zgrade zvuci slavlja dopiru do mene. Uz stepenice gledam nepoznate ljude kako se vesele. Vrata od stana su otvorena i dočekuju me dva radoznala para očiju. Predstavljam se koliko je to moguće od muzike, al već pri drugom koraku vidim drago lice njene majke i profesionalac odrađuje posao. Do kraja dana bila sam njena drugarica sa fakulteta. Verovatno neko taj deo života može nazvati i studijama, ali za nas je to bio rat koji smo dobile, ako se i jedan rat može dobiti. Pozdravljam se sa njenim ocem, sestrom koja blista. Ta, ovo je i njihov dan.
Susret sa njom u beloj haljini – prelepa je! Ne znam da li je to kliše, ali da li je iko video drugaricu u TOJ haljini i pomislio suprotno?!?! U toku je fotografisanje, njeno strpljenje nema kraja. Budna je od 6h i to se na njoj ne vidi, kao ni poslednje dve nedelje trčanja, planiranja, pripremanja, nespavanja. Kume, tetke, strine, prekidaju slikanje, pa se priključuju istom. Dive se, plaču. Ona vlada situacijom i vidi se da je svadba njena, zabranjuje suze, deli zadatke, zna gde se šta nalazi, kad joj šta treba, traži pomoć  za ono što ne može sama, i između svega nastavlja da pozira.

Još jedna od nas je tu. Za nju je isto veliki dan – ona je kuma. Prvi put u štiklama, kupljenim specijalno za ovu priliku. Za razliku od mlade na momente nervozna, al to primećujemo samo mi koji znamo. Stižu i druge dve bećaruše iz naše ekipe. Upiremo prstima jedna u drugu uz povike: ‘Vid’ ovu!’ i razvlačimo osmehe.  Na apsolventskoj večeri smo se pojavile u daleko prizemnijem izdanju.
Petorka je ponovo na okupu. Cigarete se vade, vijaju upaljači. Hiljadu stepeni napolju sasvim odgovara golubarniku u kom sam se godinama dimila samo zbog njih. Primećujem da nema više grickanja noktiju. Možda su ‘sektašice’ po malo i odrasle. Ne može se tačno proceniti u ovim kostimima za ‘velike’.
U gužvi ne znamo kudE bi se udenule, ali gde god da smo nalazimo se sa Njom očima i osmehom. Sija, čak i dok strepi da li će sve teći po planu. Da li ćemo na vreme stići do crkve zbog gužve u gradu. Naravno, da su radovi na putevima, i naravno, da je centar zatvoren zbog čega ga već zatvaraju. Sunce prži, štikle propadaju na mestima gde se asfalt topi i svatovi se tope. Ne znam u kom momentu tačno mi je prestalo biti važno da li se tragovi znoja vide na haljini, kako su se pojavljivali, tako su i nestajali. Ne dozvoljavam da mi tako nešto kvari dan. Stižemo u restoran. Terasa deluje kao savršeno mesto za početak bajke. Evo, šapnuću vam prvu rečenicu
– NJih dvoje se vole i danas će ovde pred svima reći jedno drugom – da….

Već rekoh, loš sam svadbarski lik i ne dajem pet para na montiranu, hiljadu puta odigranu  patetiku, al došlo mi da zaplačem par puta i to onako što bi tetke i strine rekle ‘od sreće’. Gledam je, ona je prva naša bećaruša što se udaje, i ma šta drugi rekli meni se u glavi vrteo stih iz ne znam čijeg narodnjaka
‘ma, kuuudaaaa žuuuriiiiiš..najlepše ti godine’.
Usledio je prvi ples, ludilo, torta, pa novo ludilo. Bilo mi došlo još dva puta da zaplačem, prvi put za stolom, a drugi put na podijumu jedno dva koraka od muzike. Prvom prilikom kad se nađemo zajedno u restoranu, pokazaću vam to mesto. Ne brinite, kad god da se sretnemo, neću ga zaboraviti. Nego, kad vam već sve pričam, priznaću i da sam ipak zaplakala, ali neću otkriti gde. Te suze nek ostanu za narednu priču.

Jeste subota osvanula kao njena, ali do kraja dana postala je naša. Nas pet smo nastavile da skupljamo uspomene i popunjavamo zajednički kalendar srećnih dana. Ne mogu da skinem osmeh s lica još, vilica se zaglavila i ne ume da se vrati. Slike u glavi, aparatu i koverti raspilavljuju svaki centimetar moga tela. Svaki osim stopala, njih su štiklice dokrajčile, ali i neka su!

Bećaruša se udala! Srećno im bilo!

p.s. Tolstoj nije imao pojma kad je napisao da sve srećne porodice liče jedna na drugu. Možda su takve bile do njegovog doba, jer njena porodica je nešto sasvim posebno. Ko god mi ne veruje, opraštam mu, jer je to samo zato što ih ne poznaje.

Advertisements

33 mišljenja na „rasementisali mi sve osim stopala…“

  1. Lepo je videti i osetiti svu tu sreću i ljubav, ja sam isto tako video i osetio neizmernu sreću i ljubav na jednoj svadbi poznatih (Jelena Tomašević i Ivan Bosiljčić), iako su paparaci ispizdeli jer nemaju niti jednu fotku sa venčanja i svadbe i pljuvali po njima maksimalno. Sreću, radost i ljubav koja se oslikavala na licima tog dana dovoljno mi je rekla…

  2. Nek im je sa srecom i nek vam je sa srecom dalje druzenje… ja sam se rascmizdrela iz odma tako da jos uvek smrcam… a ostatatak iz becarusa cekam u nekoj sledecoj prici…
    opisala si na tvoj nacin, jedinstveno i lavovski 😉

  3. I opet sam se sva raspilavila, prisećajući se i svojih i mnogih drugih svatova. Kod matičara, posebno dirljivi momenti, kada retko ko ne zaplače. Ne znam zašto, ali je tako.
    Neka ti je „bećaruša“ srećna i da im brak bude uspešan! 🙂
    Vaše drugarstvo ostaje. 🙂

    1. Dudo,

      iskreno se nadam da će naše vetrenjače odoleti vremenu.
      A što se tiče njihovog braka mladoženji sam na vreme zapretila da je mora čuvati, pa je uspeh jedino što im sleduje. 😀

  4. eeee…. na mojoj svadbi su mnoge devojke plakale jer se ipak princ Ivan ozenio. Medjutim, nije tu kraj, uvek ima nade da ce na 2.,3. i 4. svadbi neka od njih biti srecnica. Moje srce je veliko 😀

    LM, dok sam citao stvarao sam jednu sliku 5 devojaka svaka sa svojom pricom posebno. Takodje, odmah sam vas projektovao 20 godina u buducnost i zamislio vas 5, srecno udate i ostvarene zene sa porodicama se okupljate u nekom restoranu.

    Lepe su svadbe, ali ipak moja titovska je ipak bolja, moras da priznas 😀

    1. Ivane,
      možeš da tražiš ‘potvrdu o boljitku’ tek kad se proveselim na tvojoj svadbi, do tad ću da uživam u ovoj projektovanoj slici nas 5 kroz 20 godina. 😀

      p.s. opet čačkaš po svom blogu, kad ćeš se već jednom skrasiti, mali veseljače? 😀

        1. Saro,

          s obzirom na venčanje kakvo želi u obzir dolazi samo princeza, nije važno kakva je samo da je iz ‘tog reda’ i na raspolaganju. Zato ako znaš neku javljaj, pa da se veselimo. 😀

  5. E, draga moja, svašta i svakoga si ti ovde ‘uplela’ u priču 😆 Prvenstveno mislim na vas pet devojaka, pet prijateljica, zatim na rodbinu – lepo je to, ipak – na Vojvodinu, Zemun i reku, smeh i suze, srećne porodice iz Tolstojevog ili tvog ugla, svejedno je i na kraju, sve nas dovela do usijanja – pucaju osećanja i treba tako i treba svega toga, k’o hleba nasušnog.

    Bećaruše, srećno vam bilo 😀

  6. Isto sam se osećala kada se udavala moja najbolja „ratna“ drugarica…
    Ali, izgleda da svakom nešto kad-tad kvrcne u glavi, valjda se spotakne na ludi kamen 🙂
    SrEEEćno!!!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s