budim se da bih sanjala sa vama

Spavam na crvenom oblaku jer ne mogu prestati da putujem. Cak i kad vezem misao za stablo, ono postane lagano poput papirnog zmaja i odleti. Odleti do tebe, do novih cipela, do tresnje iz detinjstva i slomljenog bicikla, razbijenih kolena. Musavog prozora u dvoristu. Nisam ni trepnula a vec se svet okrenuo, zavejane staze usred leta bosim stopalima gazim, dok glas iz dedine kuce vice

– `Mala, obuvaj se! Necu pesak iz dvorista da vidim na krevetu!`

Zatvorenih ociju smesim se mirisu kafe i fleki na stolu. U sred noci glasno treskam vratima, a onda se sunjam na prstima, ubedjena da jos uvek spavas. Uzimam pare iz novcanika i na njihovo mesto ubacujem na brzinu ispisanu cedulju

– Otisla po dorucak!

Potpisujem se crtezom cveta.

Volim sunce i tvoj pogled. Kazes da mi je korak laksi od haljine koju vetar namerno nosi. Ubedjen si da ne trcim za snovima, vec za tim parcetom muslina koji je uvek za centimetar ispred mene. Na tren me zavara dok se umota oko mog tela i drzi me u ubedjenju da sam ga stigla, ali onda…iznebuha opet pirne i ponovo sam vec.. pitaj Boga gde.

Juce, danas i sutra se smenjuju kao skokovi na trambolinu.  Svako malo jedno je za pedalj vise od drugog. Sapuces:

– Nisi ti sanjar, samo jos moras dosta da putujes do Zemlje. Blesavo moje, nemoj nikad da odrastes, jer moracu i ja, onda, sa tobom!