bez kraja…

Sudbina je ispisana na dlanu da bismo je mogli sakriti kad zatreba – stisnuvši pesnicu. Hodajući vremenom, čak i stisnutih pesnica, ljudi uspevaju da nas rane pogledom, rečju, usnama, dodirom, batinom. Ranjavaju nas i u našem telu nastavlja kroz život da hoda ranjenik. Niko od nas ni na drugi pogled nije potpun. Ranjenik usput sreće ljude i gleda ih kako traju, opstaju, ostaju zajedno kroz godine. Možda je to ljubav, možda navika, možda strah od samoće…. U svakom slučaju, sve su to dobri razlozi za ostanak sa nekim. Razlozi i ne mogu biti loši, bilo da ostajemo ili odlazimo. Dok dela, dela su već nešto sasvim drugo. Ona su dobra i loša, bolja i gora. Ona su ta koja čine razliku. Ona nas podižu i sapliću. Utišaju, pa pojačaju. Oštećuju, popravljaju. Ona su ta koja presuđuju kome ćemo u ćoškastom univerzumu otvoriti svoj dlan.

Advertisements

10 mišljenja na “bez kraja…”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s