kasno je i za kasno

Dolaze glasovi, kažu da pita za mene.
U najmanju ruku čudno mi, jer odavno sam prestala i sama da pitam za sebe.
Svaka krasta zaraste posle određenog vremena. Onima na kolenu treba manje, krastama na srcu i duši malo više. Dvadesetdve godine je dug period i za ranjavanje i za zarastanje svake rane.
Dolaze glasovi, ali i prolaze glasovi. Ljudi vole svuda da se trpaju.
Vremenom naučiš da se ne krvari celog života.
Slana voda je zacelila, još davno.

Svako po nešto misli da zna, zavisi koga pitate – treba da mi je žao, da sam srećna, da prihvatim, da osetim, da ne osetim, da produžim, da zastanem, da proverim, da …
Zaprepašćeni su, ne veruju, ne razumeju, žao im…
Kopam po sebi da nađem bilo kakav osećaj, bar sažaljenja, ali nema ništa. Nije to samo dvadesetdve godine odsustva, već dvadesetdvegodine konstantnog maltretiranja i nanošenja zla. To se ne oprašta, od toga se brani i čuva. Od svega, uspevam da manipulišem potrebom za pisanjem i da iskoristim par reči za novi tekst, jer krvi više nema. Organizuju se nova dobrovoljna davanja krvi, dala bih, al nema je više, uzeli su je nazad. U mome telu nema ni kapi. Izgleda da za tu vrstu srodnosti ostala je samo hladnoća kao deo za prepoznavanje sličnosti.
Hodam ovim svetom, dakle čudovište sam – glasovi, molim vas, pronesite i to.

Advertisements

9 mišljenja na „kasno je i za kasno“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s