nisam rasista, ja sam glupa – ča-ča-ča

Kad vas sretnu na ulici bez 100 kesa, 36 torbi i džakova što vam vise s ramena…
– šta radiš?
– Evo, šetam psa.
– A gde ti je pas?
– Izabrao drugu trasu za šetanje.

…i produžim dalje s rukama u džepovima do sledećeg susreta:

– Hej, otkud ti?
– Evo, šetam psa.
– Zar po ovoj zimi?
– Jadan, podivljao. Nije znao da je stigla zima.

Ljudi u svom svetu odavno nas ne čuju, jedva stignu i primetiti da otvaramo usta tokom dijaloga. Činjenica da nije primetila da je pas izmišljen uputila me u kafić među ljude. Iako mi je bilo sasvim udobno u društvu mene same, nisam mogla podneti da još koji put naletim na unezverene ljude prikrivene maskom staloženosti u ovom ludilu.
Ne ulazim bilo gde, već na dobro poznatu adresu. Sedam za sto, dvojicu znam i više nego dobro, trećeg sam slučajno videla u zgradi dan ranije. Ustvari, zapamtila sam beli flaster koji ima preko celog obraza.
Kaže da se i on mene seća. Objašnjava da je bio na operaciji i da je to bila preko potrebna korekcija ……. Nemam mišljenje o njegovom fizičkom izgledu, pa me dodatno zamara gomila nepotrebnih informacija.
Očigledno da je njemu to predstavljalo veliki problem.
Držim se svoje stolice i svoje čaše, ali me uporno guraju u razgovor oduševljenja određenom personom. Dobro poznati ‘gardisti’ iz našeg malog društvanjceta znaju da smo na mom profesionalnom terenu i silom prilika se uvlačim u priču. Novom imenu vrlo ravnodušno objašnjavam da čovek jeste vrlo sposoban, ali nije superman već iza njega stoji tim ljudi. Ne može da veruje, razočaran je. Ustvari, veruje, vidi da znam o čemu pričam, ali opet njemu je čovek genije i nema dalje. On je tačno par puta video kako je ovaj odregao fantastično i to je to.
Povlačim se iz razgovora.
Želi da me upozna i zapitkuje spomenarski. Odgovaram. Konstatuje da smo isto godiste. U jednom trenu shvatam da sam u potpunosti nezainteresovana, te upitah ga za ime.
On konstatuje da zna gde živim, komšinicu i brata mi, ali da se mi ne znamo. Zatim pita koju muziku slušam. Zadovoljan je odgovorom iako mi nije bila želja da ga impresioniram. I usiljen mi ceo razgovor jer se meni zaista ne razgovara ni sa kim.
Konstatacijom postavlja pitanje – Ti ne duvaš i nikad nisi.
Ne tražim tačan odgovor po glavi, samo ispaljujem – NE.
– Ti si kao i tvoj brat.
Rekoh – da, tu baš ličimo.
Pita za omiljeni film. Odgovaram da nemam omiljeni film. Ali kad bi mu rekla koji mi je omiljeni film, mogao bi odmah da napravi psihološki profil moje ličnosti.
Prolazi mi kroz glavu da je ovo veče kad mi zaista nije trebalo sve ovo.
Sve češće me ubija u pojam to spomenarsko upoznavanje za stolom. Na početku sam bila pristojna, a sad sam već umorna da bih menjala način ophođenja prema njemu.
Ekipa igra pikado i zabavlja se. Pratim njihove doskočice. Fotkam. Nikoga ne iznenađujem.
Kafić je zaključan iznutra i muzika je utišana. Ne želimo probleme sa zvaničnim organima reda.
Lice iza flastera predstavlja se. U svojoj verziji. Počinje sa delom gde je zastao sa svojim studijama. Koliko je bio nezainteresovan za istoriju i apolitičan. A onda je počeo i time da se bavi. U svom viđenju postanka sveta zastao je nešto pre prvog svetskog rata.
Semitizam i fašizam su mu posebno interesantni. Smatra otkrićem života što je uspeo iskopati da je i među Jevrejima bilo loših ljudi. Tvrdi da nije fašista, rekoh nisam ni ja, iako nam je ista istorija samo malo starija ostavila u genetskom kodu nešto od osvajačkog posle Osmanlijskih osvajanja.
Uvređen je, ne želi da ima išta tursko u sebi i nazva me rasistom.
Rekoh – dobro.
Oseća se izneverenim jer mi je odao tajnu svetog grala, a ja je uprljala nekim deda Sulejmanom.

Prestala sam da pratim igru pored stola.
I iskoristila trenutak kad je okrenuo glavu da uzmem jaknu.

– Ideš? – iznenađen.
– Da, moram da potražim psa. Nastavićemo priču neki drugi put.

Suma summarum večeri – čovek se nije nasmejao dva i po sata. Ja sam prošvercovala par osmeha do svoje duše, nasmejalo me društvo što je igralo pikado.

IMG_20131206_225157

Advertisements

18 mišljenja na „nisam rasista, ja sam glupa – ča-ča-ča“

  1. Kad si umorna od prazne priče i čaše, ne svraćaj u kafanu na punu, bolje šetaj usamljenog psa. A i ne šetaj izgubljenog psa… pa na pićence, ništa ne čuješ pogrešno, reci i reći će ti se. Ja samo otvorim vrata i stiže me kontakt, neodbranjivo da ti bar znaš, slušaš pogrešne glasove u pravo vrijeme i vidi(ššš) šta ti se dešava, „predivno“.

    1. natasa1,
      ne može se pobeći od ljudi, a na kraju zašto bi i bežali. Da ostanemo i zatvoreni u svoja 4 zida, još uvek na jednom od njih su vrata i u nekom ćošku je telefon – bićemo pronađeni hteli – ne hteli. 🙂

      1. Auh, ne znam da sam baš o tom, a ti sve o nekom bježanju, zatvaranju i na kraju tunela- pronalaženje, divno. Upravo čitam Austerovu Noć proročanstva, gdje piščev lik ostaje greškom zaključan u atomskom skloništu a niodakle spasa, za sada… Mada mi se čini da sam i ovu knjigu već pročitala i zaboravila; tako ti je s našim starinskim bibliotekama- nikakvi tragovi poslije nas. Čak ni „zaušci“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s