pokupljeno na netu…

javljam ti se odnekud, sa poledjine snova to je čudesan svet u kojem nestaju granice i svi smo u njemu vršnjaci…..

Savrsenstvo vatre

Znam da ja nisam u svemu samo covek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolja je u tome sto ne znam kako da prepoznam
gde sam udesen tako neverovatno nesrecno

da upetljavam sebe u pretakanje vecnosti u vecnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se sta je.

Da li ste odgonetnuli to volsebno, to slozeno,
sto nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorcina
oni to sigurno cine iz njima casnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve sto joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorcini da je zesca.
Oni u tome vide cistotu dobrih obicaja.

Sve ima svoj stvaralacki sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolazis i sta gutas.
I zato, sve sto ti je strano posmatraj blagonaklono.

Jer i tvoje je rasudjivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

majra

Antologija moje poezije

Ima jedan stari dobri vic o Lali, koji piše pismo ženi iz vojske i poručuje joj da mu pošalje njegove čarape:

„Draga ženo – piše Lala – javljam ti da mi pošalješ tvoje čarape. Ne pišem ti moje, nego tvoje, jerbo kad ti tu reč tvoje budeš čitala naglas, ondak ćeš pomisliti na mene, i poslati moje, a ne tvoje čarape.
Tvoj ili moj Jova.“

Umalo da nisam ovih dana napisao slično pismo i poslao ga vojvođanskoj kulturi u celini. Ali zašto da se ja mrzim sa ljudima? Zašto da sad, prvi dan posle godišnjeg odmora, lupam glavu koje su moje, a koje njihove čarape?
Odlučio sam zato da sastavim antologiju moje poezije. Napisao ja. Sastavio ja. Prokomentarisao ja. Pa ljudi, zar to nije pravednije nego da mi pišemo, mi objavljujemo, a neko drugi uvek samo dođe, nazove se nekako i sastavi to nekako?

Pare dobija iz cuga.

Dobiću ih i ja. Ovde svi dobijaju, samo ako budu shvaćeni kao neshvaćeni. Odmah dobijaju.

Napisaću im pismo:

„Dragi drugovi, molim vas da mi date pare da napravim vašu antologiju. Pišem vam vašu, zato što mi vi govorite vi, pa kad naglas pročitate nećete pomisliti na sebe, nego na mene, i tako ću konačno napraviti i ja moju antologiju.
Moj ili vaš Miroslav.“

Zatim ću štampati knjigu.
Čekaću tri meseca i onda ću sam o sebi napisati kritiku. Naziv kritike glasiće: „Neobjektivna antologija moje poezije.“

„Ovom prilikom – naglasiću – hteo bih da zamerim Miroslavu Antiću što nije uvrstio u svoju ili moju antologiju, moju ili svoju tu i tu pesmu…“

Vodiću polemiku sa sobom samim. Priznaću sebi samom neke stvari, ali ću i pokušati sebe i dokazivati da uz malo napora mogu da budem bolji.

U odgovoru samom sebi, napašću sebe, ali ću sebi i priznati neke stvari od genijalnosti.

Eto, tako se postaje važan u novosadskoj kulturi.

Ko ne veruje, neka proba. Dovoljno je nametnuti se društvu samim sobom, sobom po sebi ne kao čovekom po čoveku, nego genijem po geniju, i odmah se dobija časopis, list, rubrika na radiju, zaposlenje, članstvo u udruženju, mesto na izložbi…

Moja antologija moje poezije neće valjati, ali ko još to i gleda? Idu ljudi ulicama, srkućući svoje pivo subotom uveče ili odlaze u svoj bioskop nedeljom popodne, kukaju na poskupljenja, petljaju sa decom, gunđaju…
Onda ja dođem, pustim kosu, razderem se duž bulevara da sam genije i ljudi kažu:

– Stvarno! Taj je genije! Zar bi se neko običan ponašao ovako neobično?!

– Ja sam neshvaćen! – izdiraću se na mirne ljude.

I mirni ljudi će me shvatiti, iako ni same sebe ne shvataju.

Posle ću praviti drugu, dopunjenu antologiju moje poezije. I tako u beskraj.

majra

Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom

Uhapsio sam sebe i time što društvo u kome živim gleda na mene ozbiljno. Imam li ja pravo, pitam Vas, da se izujem i hodam bos? Dosta mi je čarapa. Dosta mi je brijanja. Dosta mi je šavova na pantalonama. Možda bih i ja farmerke. Ali – ne može.

Kaže mi pre dve godine jedan milicionar na ulazu u Skupštinu, u klub poslanika:

– „Idite, druže, kući i uzmite belu košulju i kravatu. Mogu ja Vas da pustim unutra i ovako. Ali moja deca vas uče u školi. Nemate pravo da se lično ponašate drukčije nego što vas zamišljaju.“

https://i1.wp.com/img812.imageshack.us/img812/5697/anticc.jpg

Uhapsio sam sebe i time što sam u godinama. Rastao sam. Stario. I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci, od koje kupujem sir i kajmak:

– “ Siđite sa tog bicikla, ne priliči Vam. Ja pisca drukčije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod…“

Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom.
Sva sreća što sam jedini na ovom svetu. Što su svi ostali slobodni.

Advertisements

One thought on “pokupljeno na netu…”

  1. Ne možeš ti drugoga da boliš, ne možeš ti drugoga da lišavaš slobode njegovog života, kao što on može tebe- mene da – hapsi.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s