ne znam kako da ti kažem – u redu je

Šetam. Besmisleno posmatram kako se svetlost odbija od izloge. Pogled mi ne prolazi s druge strane stakla. Ruke su u džepovima. Razgovaram s ljudima, a ruke su još uvek na sigurnom. Nije to zato što sam nevaspitana, već zato što znam da me neće poneti u priči i učiniti da ostanem. Ruke su krila za pričanje.

Ponekad, ne znam da li bih umela hodati da nije tih platnenih pakovanja za dlanove i sitnice. Oni su moj porok. A onda naiđem na fantastične ljude i, ni sama ne znam kako, one se izvuku, pokažu. Ne iznenadim se ni kad vidim da grle ta divna bića. Zagrljaj je čarolija koja samo njima pripada. Malo je reći da volim te ljude, patološki sam zaljubljena, očarana, fascinirana. Možda je to određena vrsta idolopoklonstva. Od njih nemam želju da odem, svašta bih da im kažem i slušala bi ih i kako samo ćute. Iako večno gladna njihovog glasa, mogu se kupiti i nemim prisustvom. Nisam ubeđena da nas iko može učiniti boljim nego što već jesmo, pa čak ni oni, ali zadrže nas određeno vreme, tako da provereno postajemo manje loši.

Izvučeno iz rubrike – desilo se na današnji dan. Određeni susreti moraju ostati zabeleženi. Moguće je da dovoljan broj minusa će nas jednom  dovesti i do pozitivne nule.

A u međuvremenu nastavim dalje sa rukama u tim istim džepovima. Završim na stazama bez izloga i kuća. Tek poneko češće nepoznato, nego poznato lice. Još uspevam da sretnem dovoljno neprepoznatljive na ulicama malog grada, dok kotrljam kamen u kome ponovo klešemo  stazu oštrog krša za svakog ponaosob.

Pišemo se. Hoćeš da dođeš. Pitam zašto. Želiš da me vidiš, dodirneš.

Zar ti ne želiš?

Ponovo pitam zašto. Zaljubiću se opet i opet ćemo se razvući. Navikla sam se na ovo bezbojno nedostajanje. Da retkim bojama ne kvarim život ni sebi, ni drugima.
Spremamo se da nedostajemo jedno drugom ispočetka, taman kad sam stigla do te podnošljive doze (nedostajanja). Navika više ne boli, samo postoji kao ružan zid sa sunčane strane ulice, kao ruke u džepovima.

Mogu da izbrišem sve godine pre, al umorila me i ova sama po sebi. Pokušam da vratim misao redom unazad poslednjih 365 dana a ona kao traka na točkiću samo se vraća a ne stigne ni jesen da prebaci. Umorna sam iako znam da  ne bih smela biti. Bezobrazno sam umorna. Bahato nedostupna za ljubav. Ni ona nema moć da nas učini boljim, već samo da nas prikaže nešto manje lošijim. U nizu umornih dana svaka pomoć je dobro došla.

Srećna vam Nova i bez brige imam osmeh za noć što stiže!

1451596_676612559038070_695414658_n

Advertisements

8 mišljenja na „ne znam kako da ti kažem – u redu je“

  1. U ovim godinama, u noćima kad smjenjuju se nova i stara godina, osjećamo se najusamljenije i među gomilom ljudi prolaznika krijemo sa rukama u džepovima sebe, svoje pravo lice. Onda izlijećemo sa rukama hvatamo zrak oko sebe i mlataramo njima po usputnoj praznini kao da se od nečega branimo. Tako opstajemo u svijetu nepoznanica mijenjajući svoje (ne)raspoloženje kao zmijski svlak; to je samo poređenje, ali čini mi se da ti se više ne nadam, mada mi i dalje nedostaješ, ostavila sam te za sobom od prošlih puta. Ee… kako smo se samo divno nekad dogovorili… ostavili iza i obećanja novih susretljivih dodira od duša. Bezmalo.

  2. Umore nedostajanja, a umeju i opako da bole..ali tad je najbolje krenuti dalje. Uzaludno je trošiti energiju na sopstveno zalečenje praznina, uzalud je trčati u pokušaju da ih smanjimo…
    Tvoja ruka i tvoj džep zaslužuju da se okreneš i potražiš neku drugu ruku, koja će tu da „čučne kao rođena za tebe“ i to ti od sveg srca želim, u narednoj godini, draga Šunjo! 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s