nije srce jabuka, al’ ga, ipak, grizu

168951_179655392074508_151542451552469_394811_8002026_n

Neko u srcu preplete krst sa polumesecom, u mojim otkucajima se nisu plele vere, već sredine. Nije bilo ničeg prirodnijeg i jednostavnijeg od postojanja na svim tim stranama, ravnomerno. Možda su i tada zakoni propisivali prijave i odjave sa jednog mesta boravka na drugo, ali deluje (bar iz ove perspektive) da je sve mnogo lakše kad su vam noge nešto kraće.

Rat je politika, a politika je kurva. Prokurvaše nas u višemilionskom tiražu, jer je lakše poturiti drugoga, makar bio i tvoj, nego sebe. Na Balkanu ako počnete priču o ratu i izgeblicama ljudi će vas ispljuvati, izvređati, podsmejati se ili odmahnuti rukom, zato što je to najpodmukliji način da i dalje pričate o pomenutoj kurvi. Ko nije izgubio sve neće nikad razumeti onog ko jeste, i ne treba ga kriviti zbog toga, nije nerazumevanje najgore. Najgora je politika. Ko je jednom dobio ‘leba za džabe, više se nije džepao ni za vodu. Ne treba ljudi da ostanu bez krova nad glavom, da bi osetili težinu života, i bez toga, ljudima se ruke istegnu do kolena, a kičma savije do zemlje.

Od svih ratova koji su tutnjali ovim prostorima u našem domu jedan se pratio nemerljivo napetije. To je bio onaj sa Hrvatskom. Mama je plakala više puta kroz godine, ali tu familiju nisam poznavala, zato mogu reći da žrtva koju smo mi prineli je kuća, šuma, brdo, more i kamen. Znam da je neumesno kukati nad manjom nesrećom pored gubitka nečijeg života, ali sve ovo je bilo i moj život jedno vreme. Tih dana dok se rat zakuvavao moji roditelji su se razveli i sa odlaskom oca iz stana u našim kvadratima se osećala sloboda. Stvorenje s kojim sam delila svu obuću do tad, je otišlo na drugi kraj planete. Bila je to noć kad sam drugi put plakala. Utehe nije bilo, sati su prolazili, a ja nisam ni želela, ni umela da zaustavim suze. U pola noći smo se vratili sa aerodroma, moje plakanje koje je počelo još na surčinskim pločicama, nije jenjavalo, majka nije znala šta da radi, putem do kuće ništa nije uspevalo da me umiri, htela je da me vodi u hitnu, a onda se setila prethodnog puta i komšinice koja mi je dala tabletu. Probudila je ženu u kasne sate i nedugo zatim sam zaspala.

Granice su i zvanično povučene, a mama sa nas dvoje je zatečena u Srbiji. Ostali smo u našem stanu i činili prve korake samostalnosti, premeštali nameštaj i slavili svoju malu pobedu iza vrata sveopšteg ludila.

U leto ’93-će je sve počelo da mi nedostaje. Osećala sam klaustrofobiju na otvorenom prostoru (ako je to ikako moguće). Grad je postao previše tesan, beton nepodnošljivo bučan. Htela sam kuću, baštu, more, tišinu. Gledala sam televiziju, slušala ljude na ulici, ali, ako mene pitate, rat je počeo tek u jesen te iste godine, sa dolaskom ujaka.

Sveže pečenog penzionera je ludilo dočekalo na selu. Ispostavilo se da je iz tada postojeće Krajine bilo lakše doći u Srbiju nego u Zagreb. Danima smo pokušavali da dobijemo njegove. Brojčanik starog telefona je okretan na smenu, ređali smo se svi četvoro u večernjim terminima, bilo je noći kad smo imali sreće. Postalo je najnormalnije da se s rodbinom sastajemo u Mađarskoj. Druženja u selu su zamenile redovne čestitke iz Švedske, Rusije, Nemačke, Australije. Vesti iz Zagreba su stizale sa svih strana samo ne iz njega direktno.

Ujak nas je dugo budio svojim nemirnim snovima, još duže je trebalo da počne ispružen da spava. Njegova penzija je bila sve samo ne planirani mirni život daleko od civilizacije. Spavao je u šahtu i rovovima s vojskom. U kuću je ulazio krišom i uglavnom konstatovao šta nedostaje. Radovao se (čak i dok se prisećao) kad je uspevao da nađe sitnice sklonjene po ćoškovima samo nama znanim. Vrata od podruma su bila malo ukopana, teška, tesna i nezgodna za otvaranje, tako da je uspeo dobar deo rakije da proturi do vojske i stekne nadimak Sponzor. A onda su i zidovi kuće srušeni.

Sa njegovim dolaskom u našem stanu sve se popravilo, sve od bele tehnike i vrata na kuhinjskim elementima. Kupovalo se dve kutije Drine dnevno, a posle šta se stiglo i za šta se imalo para. Išlo se i po desetak boksova negde u Crnu Goru. Bili smo porodica, mama kao majka i mlađa sestra je najviše trpela u toj zajednici, posebno još kad nam je stigla i njena starija sestra. Tetka za razliku od ujaka bila je tiha, štedljiva na rečima, a još više na hrani. Bila je bolesna i kao lek dobila svemogući bensedin.
Pokušavam da se setim kako smo spavali tih dana i jedva uspevam da prizovem raspored soba iz tog vremena. Stan je uvek bio pun i kad nismo svi bili na broju.

Ujak je par puta odlazio na selo i vraćao se. Te ’95. otišao je u maju, mama je rekla da čim se škola završi dolazimo i mi. To je bilo iznenađenje za sve, osim za nas klince koji smo bili uz mamu i njenu ideju. Hteli smo da ponovo udahnemo taj vazduh koji samo jedna plava linije seče od soli. Ujak je rešio da je konačno trenutak da mlađoj sestri kaže istinu, a to je da njegova priča nije bila baš do kraja ispričana i da sačeka dok nam on ne javi da dođemo ‘dole’. A onda je stigao avgust i Oluja.

nastaviće se….. (objavljivano pod ključem, a par njih imalo mogućnost da viri kroz ključaonicu)

Advertisements

15 mišljenja na „nije srce jabuka, al’ ga, ipak, grizu“

  1. Jednom kad sve prođe, ima nešto što ostaje. To su ovakve stvari kojih se sjetimo odistinski samo kad smo trenutno nezadovoljni kako nam ide u „novom životu“, kad nam nešto fali da pokrpimo sadašnjost u onom što je prošlo i ne vraća se nikad više, kad je minuta žuta. Inače smo svakodnevno rascijepljeni na dvoje, dvije strane koje se ne sreću i svaka vuče na svoju stranu bistrog potoka za koji nikako da priznamo da je presušio. Inače, pijemo i neće nam biti dovoljno ni kad nam kažu otvoreno da ih izazivamo samim svojim prisustvom-odsustvom, tek će da nas snađu… mrzim selo na tristodevedesetom kilometru i odavno mu se ne javljam. Normalno, ni ono meni više ne pasuje, ako je ikada pasovalo, ali vuče na svoju stranu svaki put kad se zeznem izohola pa ga poželim, taj „Bečanj“ čudnog imena i pogleda vječnog usamljenika. Srećemo se na pola puta do sna , još uvijek je to moja java, ali odolijevam svakom izmiještanju iz sopstvenog života. Ćutim i pišem za sebe u nadi da će se ugasiti taj žal za prošlim vremenima, na drugoj strani bezobrazluka zadiranja u tuđi život. Koja oholost… suditi „prisluškivačima“ a voljeti još malo starog nevidljivog i njegove „posjete jesam (li) luda“.

    1. natasa1,
      selo je moja sve „bučnija patnja“ (ovo bi trebalo da bude pojačano od fraze „tiha patnja“), valjda što sam ga ostala ceo život željna… jedino što bi moglo da mi nedostaje od gradskog života je savršeni protok interneta, sve drugo bih dala iz mesta..

      1. … dobar (čitaj normalan) protok tekuće vode, struje pa i ljudi, i odnosa među njima… i još štošta nedostaje za normalano funkcionisanje, a sve je više „pustinja i praznina“ i vječito raseljenici a ne doseljenici. Zašto je nešto „veliko“ uvijek i prenaseljeno, a „malo“ začas utihne, naprosto zgasne? Kooo ognjište…

                    1. ironijexl,

                      pa valjda ćemo imati dva.. ono što se meni čini kao potencijalni problem je ko će pripremiti i kako će se podeliti treći 😀

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s