nije srce jabuka, al’ ga, ipak, grizu…. nastavak

399278_10151378514058745_184431551_n

Oluja – sećam se porodice koja je ušla s mamom u stan. Dva čoveka veća od vrata zarasli u bradu i kosu, negde na tom licu su bile oči ali usta nisam mogla da im nađem, sve dok mama nije ponudila da se izuju. Rekoše da je bolje da preskoče taj deo jer se nisu izuli sigurno 3 dana i noći. NJihov otac, sitan čovečić bio je neprimetan i izgledom i govorom. Gotovo ga nisam ni čula dok je govorio. Majka, žena u crnini, sedela je sklopljenih dlanova na fotelji u našoj dnevnoj sobi. Bila je sušta suprotnost vrelom avgustovskom danu, s crnom maramom na glavi. Posle pola sata kad su naši gosti izašli obrijani i istuširani iz kupatila, imala sam osećaj kao da su neki novi ljudi ušli u naš stan. Verovatno i jesu. Od novopridošle svežine svi smo za nijansu lakše disali. Zahvaljivali su se na kupatilu i odbijali da telefoniraju. Nisu hteli da nam prave račun, ali moju majku je teško odbiti kad nešto naumi. Prvo su oni zvali broj u Americi, onda su diktirali naš broj da bi njih nazvali. Nisu bili kod nas ni 2 sata, a jedino što su govorili bilo je ‘hvala’ i ‘izvinite mi ne bismo da smetamo’. Kad su odlazili onaj sitan čovek je rekao da ne zna da li će ikad uspeti da nam se oduži, a ja ni danas nisam sigurna da smo išta uradili za njih.

Jezik – iako je ekavica zapisana u mom genetskom kodu, njeno postojanje za mene ima smisla samo uz ijekavicu. Postojanje jedne bez druge mi je kao leva ruka bez desne. Kojom god rukom pisali, napisano se uvek razume. Učili su me da je važnije ŠTA pišeš/govoriš, od KAKO pišeš/govoriš, ali…. učili me čudni ljudi kako je život zbir svih predivnih malih običnih stvari i poverovala sam im, u vremenu gde svi grabe i trče za veličinom i opipljivim. Najgore od svega je, što ih sve vreme gledam i ne umem im reći koliko nemaju pojma.

Izbeglištvo je posebna vrsta programa za svedoke gde ljudi ne menjaju ime, već državljanstvo. Dve najčešće zamerke koje pripisuju izbeglicama je da su prljave i da je red naučiti jezik zemlje u kojoj žive već dobrih 15 godina i više.
Nisu izbeglice prljave, već ljudi bez doma. Spoljašnjost je prljava svima, a unutrašnjost, ako je ostala sačuvana, sija jače od sunca u podne. Uskratite sebi kupatilo na 7 dana i prošetajte gradom, bićete izbeglica bez obzira da li se služite sa ‘ije’. Prigovor ‘jezika’ je nastao jer mnogima ‘stranjski’ para uši?! Ma, dajte, koji jezik?? Ali evo, ako mislite da je lako pokušajte vi da govorite ijekavicu (ta, oni su ovde istih 15 godina i više) toliko dugo je slušate, što i ne progovorite bar 10 dana godišnje dok ste na odmoru. Ako je stvar principa, može kompromis – pišite suprotnom rukom od one kojom ste do sad, nekim ljudima to isto bode oči. 😉

Sad nam je cool i super kad deca mešaju srpski i engleski, u školama više i ne govore, niti uče bilo šta, jer ‘znaju svoja prava’, a pamtim kad sam kao dete bila ismejana na času (tada zvanično) srpsko-hrvatskog jezika zbog izgovorenog mrkva. Nismo učili da čuvamo svoje bogatsvo, zato smo spali da nemamo ništa.
Ćirilicu su deca oduvek slabo znala, sad je gotovo više i ne poznaju.

24.mart 1999.god. – zvoni za kraj petog časa u poslepodnevnoj smeni naše gimnazije. Profesorica književnosti izlazi iz učionice sa rečima: ”Sledeći čas nastavljamo analizu. I nadam se da ste shvatili pouku romana da je svaki čovek (bez ljubavi) uvek na gubitku”. Roman ”Derviš i smrt” Meše Selimovića, nažalost, nismo analizirali do kraja, ne sluteći da ćemo postati ”svedoci vremena u kome zlo raste, a čovek se smanjuje”. Te večeri u 20.15h prve sirene objavile su početak ratnog stanja…

Da bi znao koliko je jabuka slatka moraš je zagristi, jer dok nas ne načnu ni sami ne možemo znati kakvog smo ukusa, od koje smo sorte i šta sve nosimo u sebi.. Ne možemo prosuti više nego što nosimo, a da bismo koračali kroz život treba da se oslobadjamo svega, i dobrog i lošeg…. što više daš, više ćeš i dobiti. Otvori ruke i oči, a duša već sama će naći izlaz na pravi put. Jedino veži pertle, jer one i najviši nos nateraju da poljubi zemlju.

U potpisu bosonoga jabuka… 🙂

Advertisements

9 mišljenja na „nije srce jabuka, al’ ga, ipak, grizu…. nastavak“

  1. Vedrija si mi vedrija, „stomačino jedna“! a zna se ko vedri i oblači.
    Inače, sin mi je ljevak, a razmišlja na dva potpuno mi strana jezika… dobro, ne baš potpuno strana, pošto jedan pišem a drugi pokušavam nešto dok svira sirena a nežive kažu ptice prelijeću bosansko nebo i paraju li paraju svud po šavovima… i dan danas. Brčko je jedan posve čudan grad nije mi(u) za vjerovati…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s