proći će, mora!

Šetam. Besmisleno posmatram kako se svetlost odbija od izloge. Pogled mi ne prolazi s druge strane stakla. Ruke su u džepovima. Razgovaram s ljudima, a ruke su još uvek na sigurnom. Nije to zato što sam nevaspitana, već zato što znam da me neće poneti u priči i učiniti da ostanem. Ruke su krila za pričanje.

Ponekad, ne znam da li bih umela hodati da nije tih platnenih pakovanja za dlanove i sitnice. Oni su moj porok. A onda naiđem na fantastične ljude i, ni sama ne znam kako, one se izvuku, pokažu. Ne iznenadim se ni kad vidim da grle ta divna bića. Zagrljaj je čarolija koja samo njima pripada. Malo je reći da volim te ljude, patološki sam zaljubljena, očarana, fascinirana. Možda je to određena vrsta idolopoklonstva. Od njih nemam želju da odem, svašta bih da im kažem i slušala bi ih i kako samo ćute. Iako večno gladna njihovog glasa, mogu se kupiti i nemim prisustvom. Nisam ubeđena da nas iko može učiniti boljim nego što već jesmo, pa čak ni oni, ali zadrže nas određeno vreme, tako da provereno postajemo manje loši.

A onda, nastavim dalje sa rukama u tim istim džepovima. Završim na stazama bez izloga i kuća. Tek poneko češće nepoznato, nego poznato lice. Još uspevam da sretnem dovoljno neprepoznatljive na ulicama malog grada, dok kotrljam kamen u kome ponovo klešemo  stazu oštrog krša za svakog ponaosob.

Znaš kako neki ljudi odu po cigarete i nikad se ne vrate, e pa ja sam samo otišla. Nije lako sebi priznati da te neko ne želi, posebno kad taj neko to neće da prizna, i ovo je  dovoljno teško,  zamisli da to još moraš izgovoriti naglas, pitati zašto i onda slušati kako umišljaš?!

Navikavam se na ovo bezbojno nedostajanje. Da retkim bojama ne kvarim život ni sebi, ni drugima. Želja još boli, navika ne, samo postoji kao ružan zid sa sunčane strane ulice, kao ruke u džepovima.

Mogu da izbrišem sve godine pre, al umorila me i ova sama po sebi. Pokušam da vratim misao redom unazad poslednjih meseci, a ona kao traka na točkiću samo se vraća i nekako uvek umota oko tebe. Umorna sam iako znam da  ne bih smela biti. Bezobrazno sam umorna. Bahato nedostupna za ljubav. Ni ona nema moć da nas učini boljim, već samo da nas prikaže nešto manje lošijim. U nizu umornih dana svaka pomoć je dobro došla.

Srećno nam novo leto!

ps. nešto staro, nešto novo i ništa plavo…..

10150519_936790736382754_8605887629083318439_n

Advertisements

6 mišljenja na „proći će, mora!“

    1. izgleda da i dalje treniram koliko mogu biti budala, al….. 🙂
      more ću gledati u septembru ako obaveze dozvole, ako ne – štipaću po koji vikend i još po nešto 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s