drugi put za nauk i (za)uvek

DOLAZAK.

Bila sam ubeđena da više nikad neću kročiti u taj geto, a kad su me pozvali, prekinula sam letovanje, napustila plažu do koje samo što sam stigla i putovala 38 sati da bih se opet našla na prostoru s kog sam jedva pobegla dve godine pre. Ovog puta smeštaju nas u hotel, da su uslovi drugi, to bi bila samo vila promaja, ali zadovoljni smo. Prepoznajem cimerku – sa D. sam se upoznala prošli put, istih smo godina, i za razliku od njenih platna koja su bila prepuna vrištećih boja, u fotografiji smo pričale istim jezikom. Pozdravljamo se osmehom i zagrljajem. I sad podjednako ne zna engleski kao ni pri prošlom susretu. Smeje se do suza mojoj nekadašnjoj upornosti da joj objasnim gde smo. Raspakujem se i oduševljava se mojim dečijim čarapama s prstima, govorim da je to totalna glupost, ali ne razume. Imam jedne neraspakovane koje joj poklanjam. Ne veruje i raduje se kao da je dobila deo svemira. Odmah ih obuva kao i japanke, šeta po sobi, objašnjava da će u njima ići i na večeru. Gleda u svoja stopala kao hipnotisana sa osmehom. Naposletku iz ranca vadi svoju sliku – minijaturu, uramljenu i ustakljenu i poklanja mi. Neprijatno mi je, pokušavam da objasnim da su čarape apsolutno bezvredne i da ne mogu prihvatiti njen poklon. Znam da je namenjen za prodaju. Pokušavam da ga platim, ne vredi. U ovoj trampi sam prošla kao lopov svetskih razmera, ali skoro ceo mesec je pred nama, smisliću već način da se odužim.

PONOVNO OKUPLJANJE

Izlazimo iz sobe i sudaramo se sa upozorenjem na liftu da se ne koristi zbog čestih nestanaka struje, silazimo stepenicama. Hol hotela, – još je dan tako da ga uspevamo videti u punom sjaju, oseća se dah nekadašnjeg prestiža.  Zavirujemo po ćoškovima, ogroman je. Izgleda da samo u ovom objektu imamo više prostora za kretanje nego u celom selu gde smo prošli put bili smešteni. Otkrivamo bazen koji je prazan, pitamo imaju li problem s vodom, kažu da nije zbog toga, već zbog smrti dečaka koji je stradao….priča odlazi hodnikom i nestaje iza jednih vrata. Ne trudim se da objasnim D. zašto, samo joj govorim da od kupanja nema ništa. Nastavljamo potragu za trpezarijom, više iz radoznalosti da upoznamo preostali deo tima, nego zbog hrane.

SUSRET.

Neočekivano, začuo se glas među gomilom nepoznatih ljudi:

– „Ne verujem, još si mršavija ako je to ikako moguće. Vidi, još mogu da te nosim kao džak krompira:“ – N. me je podigao sa zemlje i svojom vedrinom učinio da smo skoro oboje izgubili tlo pod nogama, Neopisivo mi je bilo drago to kudravo čudo koje je još uvek dokazivalo svoju snagu. – „Nisam znao da ćeš i ti doći, niko mi nije rekao za tebe.“

– „I eto tebi mršavog iznenađenja iz vedra neba.“ – smejem se. – „Nisam ni ja znala da ću doći, već sam bila pobegla na more, kad su me pozvali. Bilo je tesno, ali kao što vidiš – stigoh. Nego, vesti, ipak, izlaze iz ovog geta, čula sam da ti je majka zimus……kako si ti?“

„Nećemo o tome…još.“

„Dobro, kako je J.? kad je svadba?“

„Nema ništa od toga,  otišlo je sve u qrac, sad ću da se zaljubim u tebe.“

– „Opet nešto izvodiš, i to ćemo posle natenane, nego vidi ko mi je cimerka – sećaš se D?“

D. pokušava trapavo da izbegne izlive srdačnosti i jedva uspeva da se dokopa stola za večeru. Ne prestaje da me zabavlja uljudnost stranaca kad pokušaju „plivati“ u neformalnim situacijama kod nas, ali D. je sad već veteran posle svih onih nedelja koje je provela sa nama, primećuje se da je  opuštenija, ako ništa drugo bar više nema onaj izraz zgroženosti koji joj se redovno javljao na licu posle svakog prisnog obraćanja, dodira i galame.

GRUPA.

Pogledom prelazim preko okupljene grupe. Tek par poznatih lica u priči koja se ponavlja već niz godina za redom samo potvrđuje težinu kompromisa sa osobom koja je na čelu svega. Iako sam među najmlađim članovima (ili upravo zbog toga), ne mogu da ne primetim da je cela grupa nešto mlađa u odnosu na prethodne, ali podjednako dobro kao i prethodnim joj ide konzumiranje alkohola.  Već pred kraj večere atmosfera se dovoljno zagrejala i postala prisnija, N. solidno podgrejan me izvlači sa još nekolicinom i vuče izvan zgrade, postoji bolje mesto za zezanje.  Ne treba zaboraviti, geto je njegov teren. Međutim, ono što bi trebalo da predstavlja kafanu u blizini hotela ne radi.

„Nema problema, stopiraćemo nekoga i idemo u život.“ – dodaje odlučno N. Grupica se sad pod već oštrim planinskim vetrom u mrkloj noći pomalo otrežnjena nećka, ali već je naleteo automobil i N. me gura u auto, pre nego što je ušao uputio je još jedan poziv ostalima, ali odustaše. Brzo je zalupio vrata i pokazao vozaču pravac za čuveno NAPRED. Dok zabavlja vozača humorom geta i pokušava da ustanovi cenu za mene kako bismo platili put i on još zaradio koju kintu za piće te večeri, prisećam se prošlog puta i shvatam da bi veče vrlo lako moglo da se pretvori u katastrofu. Preglasno se smeje, nije lako tugu nadglasati. Očigledno je da je nesrećan.

VAROŠICA.

Vozač nije progovorio mnogo, ali nije ni bilo prilike, što zbog brbljanja podgrejanog N. što zbog kratkog puta. Mesto je malo, ni jedno od nas dvoje nije bilo ranije ovde, Bira lokal sa najraštimovanijom muzikom, jer:

„Piće mora da je odlično, muzika sigurno nije razlog zbog koga bi neko ovde kročio.“ – izjavljuje pun samopouzdanja.

Ulazim sa okovima podozrenja, gunđam u sebi da mi sve ovo ne treba i već po navici pogledom tražim prozore (kao u svaku prostoriju kad kročim prvi put). Osim vrata i produženog staklenog izloga uz vrata, nema više nijedne staklene površine u prostoriji. Toliko je razloga zbog kojih bi pobegla – muzika, buka, grize me dim za oči, ne vidim najbolje, ali  sasvim dovoljno da vidim da nismo dobrodošli. Već smo kod šanka, jedina dobra stvar u cirkusu što ako N. krene sa bučnim izlivima patrotizma umesto flaše u glavu kao nebrojeno puta do sad, dobiće samo upalu krajnika. Insistira na tekili, pravimo kompromis čiji rezultat nije uspeo da čuje –  on pije, ja plaćam. Balkanac u njemu se buni svim svojim mogućnostima, ali refleksi su mu u potpunosti umrtvljeni, dok dođe do novčanika, svaka tura je već plaćena. Naše okruženje zabavlja rat koji vodimo, neprijateljstvo se lagano topi. Posle 4-te runde, ubijen u pojam od besa napušta kafanu vidno nestabilan. Noć iako julska za  nekog ko je skoro stigao sa tropskog sunca je nepodnošljivo hladna, cvokoćem dok frfljajući se dere na mene kako mi nikad neće oprostiti što sam ga osramotila pred „njegovim“ ljudima. Ne zanima me puno šta ima da kaže, važno mi je samo da je prestao piti. Obećavam mu da ako dođemo u situaciju da ga nosim nazad, sve tako osramoćeno dupe će mu završiti na licitaciji u  prvoj vojnoj bazi na koju naiđemo.

Zasmejala  ga ideja da bih ga ja mogla nositi i momentalno je ponudio mali prst i leve i desne ruke za poneti, procenjujući da cela težim koliko samo njegova dva prsta. Konačno primećuje da mi je hladno i daje mi svoj duks. Predlaže da nađemo novu kafanu, ja predlažem da jedemo, zahteva da plati – pristajem. Već je neko doba noći, ništa ne radi, jedva nagovaramo klinca koga upoznajemo usput da otvori budicu kako bi nam ispekao dve pljeskavice. Jedemo na uličnoj klupi, konačno je i njemu hladno, dolazi do nekog dela sebe. Imamo svega 4 sata do početka obaveza narednog dana, ali kako se vratiti u hotel? Ne treba ništa da brinem, on je vitez koji će u roku od par minuta dozvati svoga konja.

„Ok, sad sam i zvanično uplašena, svečano priznajem.“

nastaviće se…..

Advertisements

2 mišljenja na „drugi put za nauk i (za)uvek“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s