drugi put za nauk i (za)uvek – drugi deo

SPASIOCI.

Mrak nas nije pojeo. Izgleda da noćnih parajlija ima više nego što pridošlice mogu da uoče na prvi pogled. Dva drugara, deluje kao da su srednjoškolci koji su „pozajmili“ ključeve od roditelja i vozikaju se po naselju, nalaze da smo   zanimljivi. Posle kraćeg razgovora pristaju da nas odvezu do hotela i pozivaju na žurku sledeće veče. Pristajemo na sve samo da stignemo do kreveta. Kad smo stigli do recepcije koja je u mrklom mraku N. shvata da ne zna koji mu je broj sobe. Osvetljavamo put mobilnim telefonima,nalazimo fotelje u holu i tu sedamo. Pita me za faks i ispite, govorim da je sve u redu, glupo bi bilo od toga praviti problem u razgovoru sa njim. Pitam ga za posao, kaže da je bolje  nego kod kuće.

– „Od kad je ona umrla u toj kući se više niko ne smeje, tako da je svaki razlog za izlazak iz kuće olakšanje, neka zamena za radost.“ Ćutimo.

-„A J.? Šta se desilo s njom, posvađali ste se?“

– „Ne, ali završili smo. Ne sviđam se njenom tati:“ – izjavljuje mrtav ozbiljan.

Ne mogu da izdržim i smejem se iz glasa. U njemu odzvanja bol, u holu smeh.

-„Šta se smeješ?“ – pita uvređeno.

-„Ti mene zezaš?! Posle dve godine veze i organizovane cele svadbe, puca sve jer je njen otac rekao nešto?!?! Ne mogu više da te slušam. Diži to dupe i idemo da spavamo. Znaš li na kom si spratu?“

– „Znam.“

-„Onda je sve rešeno. Ustaj.“

BUĐENJE.

Dva sata sna pomešana sa svežim planinskim vazduhom su bila i više nego dovoljna za odmor. Zelenilo koje se sudaralo sa terasom sobe izmamilo je osmeh i romantičarku na svetlo dana.  Zavijam se u lepršavu suknju i unapred radujem šetnji do varoši. D, još spava, ona polazi sa ostalima tek za 2  sata. Pakujem na brzaka tehniku, kablove, baterije i zadovoljno putujem u naselje po struju. Već po samom izlasku na cestu jedan vojnik napustivši vojnu bazu, koja se nalazi tik uz hotel, mi nudi osmeh i prevoz. Odmahujem rukom, ne želim da mi iko oduzme priliku da sama upoznam teren. Trideset-četrdeset minuta šetnje je upravo ono što mi treba da se lociram u vremenu i prostoru, posle svih putovanja u poslednjih sedam dana.  Praškam putem, povremeno gazim suknju koja je duža od mene i dišem. Prelepo je i neopisivo prija samoća. Dubokim udahom iskazujem zadovoljstvo što sam ovde i zahvalnost na spokoju koji osećam. Greh bi bio progovoriti bilo šta. Prošla su tek dva – tri vozila, a trebalo bi da sam prešla više od pola puta. Evo, nailazi još jedno vozilo, prolazi pored mene i nastavlja do polukružnog kočenja. Iritirajući zvuk koji nervira do članaka. NIkad neću razumeti iživljavanje muškaraca kad sednu za volan. Kola se zaustavljaju nekih 30-tak metara ispred mene. Zaista suvišan susret u ovo praskozorje. Otvaraju se vrata auta i izlaze trojica mladića/muškaraca, ne mogu da im razaznam godine, recimo da su između 25 i 40 godina života. Vozilo ostaje skroz rastvoreno. Prvo što mi pada na pamet je „neće valjda ovde da mokre?!“, Međutim, kreću ka meni. Šta god da su naumili -uzalud je – nit znam da ih usmerim ako su zalutali, nit sam raspoložena za druženje, ako su se veseljaci zapili i zaginuli od sinoć. Čekam da progovore kako bih izabrala jezik na kom ću im se obratiti, ali njihovi izrazi lica i prilazak bez reči su razbili sve iluzije i oživeli već preživljene strahove. Sa trećim njihovim korakom, setila sam se vojnika i njegove ponude za prevoz. Bilo je besmisleno da bežim, samo sam usporila već lagan hod i nastavila ka njima. Ni oni nisu žurili, bilo je izvesno šta će se desiti, znala sam gde sam i znala sam ko su. Jedino što mi je odzvanjalo u glavi je:“ KOJA SI TI BUDALA?!“  Kad sam se našla na 2 koraka do prvog, zaustavila su se sva trojica i pogled uputili iza mene.  Još jedno vozilo je pristizalo vrlo tiho, preplavljena od straha nisam mogla da se okrenem, pogledam, izustim bilo šta,  samo sam mehanički nastavila da se krećem. Najbliži stajao je tačno nasuprot mene, pomerila sam se ustranu tek toliko da se ne sudarimo. Gledao je pored mene i dok sam prolazila očešao se o moju levu šaku. Taj dodir je treznio brže od bilo kog šamara. Sa sledećim korakom ostao je iza mojih leđa, a sa desne strane je milelo vozilo veličine manjeg kamiona prepuno vojnika. Prepoznala sam to brdo sreće koje se strovalilo sa neba na mene, ali još nije bilo gotovo. Gledala sam ispred sebe dok su se njihovi pogledi sudarali sa preostalom dvojicom negde na zamišljenoj liniji kojom sam hodala. Sva trojica su bila izvan mog vidokruga, skoro sam i rastvorena kola prošla, kada je vozilo s vojskom zamaklo iza krivine. Strah je ponovo postao predimenzioniran, a korak brži. Pokušala sam da čujem bilo šta iza sebe, ali ništa nije dopiralo osim šuškanja šume. Potrajalo je dok sam ugledala prvu kuću, ali ulazak u naselje mi je povratio moć govora.

SPOZNAJA.

Stigla sam na odredište pre ugovorenog vremena, neprijatnost da kucam na nepoznata vrata pre 6h pobedila je potreba za krajem hodanja. Prijateljska dobrodošlica i atmosfera doma učinila je da se osećam sigurno. Kafa je brzo zamirisala, dok je tehnika čekala struju, razgovor je morao da pođe određenim tokom. Nije trebalo mnogo reči da bi domaćini čuli šta se desilo. Nedostatak njihovog iznenađenja opravdao je moj strah. Nekoliko meseci je bilo mirno, ljudi su počeli da se opuštaju, zato naša grupa i jeste pozvana, međutim… najvažnije je da sam tu, diskretno će se upozoriti svi kako ne bi došlo do nelagode  među gostima iz inostranstva, nema potrebe dužiti na tu temu jer imamo vrlo jak razlog za zdravicu – život! Stiže struja, vreme je da se radi.  Imam dovoljno vremena da sve pripremim do dolaska grupe, ali videćemo da li će tehnika uspeti da isprati celodnevni program. Struja teško da će nas poslužiti do kraja, ali dok je bude radićemo, posle sledi improvizacija ili selidba. To je scenario koji odlično poznajem sa ovog terena. Izvuci što više i sačuvaj glavu na ramenima. Tri stotine ljudi, dvanaest sati među njima i sunce koje je uporno davalo do znanja da je sredina jula- bilans za prvi deo prvog radnog dana. Čeka me još dva sata posla posle večere, ali to je sa grupom i u okviru hotela. Pomisao o večeri otvara rupu u stomaku. Nisam jela ništa ceo dan, jer sam otišla pre doručka. Prekidam sve i pakujem se. Hotel, tuš, trpezarija. Mirisi iz kuhinje me ubijaju i pokušavam mislima da ubrzam točkove kolica sa hranom. Konobaru koji ih gura se ne žuri, M. prilazi stolu uplakana.

-„Šta se to desilo?“ – pita me majčinski  i odvaja od gladi na tren.

-„Ma, pusti. Tu sam.“ – oči su mi se neočekivano napunile suzama i shvatila sam da sam susret od jutros uspela da zaboravim na kratko. Njena majčinska briga me dirnula, znala sam da sebi ne bi oprostila kad bi mi se nešto desilo, jer me ona uvukla u grupu. N. je čuo razgovor, nije ništa pitao, samo je prokomentarisao:

– „Nisi mi verovala.“

Stigla je večera. Posle trećeg zalogaja više nisam bila gladna. Glasan smeh je izostao ovog puta. Jedan dan je bio iza nas.

……moglo bi da se nastavi…

ps – u poslednje vreme bude me sećanja… nemio događaj do sad je isplivao svega par puta iz podsvesti, a ovih dana je godišnjica od tog dodira…prošle su godine od tad, ima ih možda 9, 19 ili čak  99, nije ni važno koliko, sve su to uglavnom godine ćutanja i povremeno loših snova.

(posvećeno M. obećala sam da ću joj jednom ispričati)

Advertisements

3 mišljenja na „drugi put za nauk i (za)uvek – drugi deo“

    1. natasa1,
      priča je napisana tako da je razume osoba kojoj je posvećena i nekoliko ljudi kojima sam ostala „dužnik“, inače je nastavak teksta koji je napisan pre nekih 5 godina, ali je iz određenih razloga povučen sa bloga, žao mi je… razumevanje nek ostane za naredne priče,,pozdrav 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s