Arhive kategorija: neodređeno

kišna priča

 nije to tuga

 

216362_122263997850979_100002021398974_174753_3262475_n

Osećam kako šaka ulazi u moju utrobu i izvlači je celu.
Ne, nije mi potkačeno srce, ono je još ostalo i lupa poput doboša u ogromnom, praznom holu.
Kao slabić, ne buni se, nastavlja i dalje da voli, jer da ima imalo snage bunilo bi se, mrzelo, stalo.
Međutim, odzvanja u mojoj glavi i samo njega čujem, dok prstima prelazim preko lica i napipavam grimasu, koja prerasta u histerični smeh ali onaj što se ne čuje.
Glas ne može da preskoči zid iskrivljenih usana.
Ostaje utišan u gluvim odajama i rupi u kojoj više ništa ne stanuje.
I ne boli me što volim, već što verujem.

Skupim se u ćošak tuš-kade ispod mlaza vode i plačem bez onog što se tobož zovu suze, a onda umivena se pogledam u ogledalo i vidim kako se poput šminke razlio preko celih obraza dugogodišnji san, toliko velik da je uspeo stati na deo lica (dva obraza i natečene podočnjake).
I ne zna se šta je tužnije, to što sam sve te godine sanjala tako malo ili što za sve te godine nisam uspela ostvariti ni tako malo.
Tražim tad onu šaku iz utrobe da mi iščupa obraz, vid, misao, nek zagrabi što više i pusti kroz prste da iscuri, nek se otvori negde nad liticom i baci sve.
Ništa neće naći upotrebljivo u meni, zato bolje da nestane što pre.
Nek ostavi samo mehanizam što uporno kuca, jer u ogromnom hladnom hodniku ima mesta za još jedno truplo koje zna saopštiti tačno vreme i bez kazaljki na sebi.

 

 

Advertisements

bez naslova….jer nema se više mnogo šta za reći

24.mart 2015.godine – ono kad podvučeš neku crtu na kraju dana:

– 16 godina od NATO agresije

– pao avion na jugu Francuske  stradalo oko 150 ljudi

– zemljotres u Banjaluci

– a ovaj dan će se u budućnosti pamtiti (jer su to bile vesti dana) po tome kako je Anđa ostala bez jaja i isprozivan je čovek koji može da nosi mnoge uloge samo ne ulogu žrtve

nije srce jabuka, al’ ga, ipak, grizu…. nastavak

399278_10151378514058745_184431551_n

Oluja – sećam se porodice koja je ušla s mamom u stan. Dva čoveka veća od vrata zarasli u bradu i kosu, negde na tom licu su bile oči ali usta nisam mogla da im nađem, sve dok mama nije ponudila da se izuju. Rekoše da je bolje da preskoče taj deo jer se nisu izuli sigurno 3 dana i noći. NJihov otac, sitan čovečić bio je neprimetan i izgledom i govorom. Gotovo ga nisam ni čula dok je govorio. Majka, žena u crnini, sedela je sklopljenih dlanova na fotelji u našoj dnevnoj sobi. Bila je sušta suprotnost vrelom avgustovskom danu, s crnom maramom na glavi. Posle pola sata kad su naši gosti izašli obrijani i istuširani iz kupatila, imala sam osećaj kao da su neki novi ljudi ušli u naš stan. Verovatno i jesu. Od novopridošle svežine svi smo za nijansu lakše disali. Zahvaljivali su se na kupatilu i odbijali da telefoniraju. Nisu hteli da nam prave račun, ali moju majku je teško odbiti kad nešto naumi. Prvo su oni zvali broj u Americi, onda su diktirali naš broj da bi njih nazvali. Nisu bili kod nas ni 2 sata, a jedino što su govorili bilo je ‘hvala’ i ‘izvinite mi ne bismo da smetamo’. Kad su odlazili onaj sitan čovek je rekao da ne zna da li će ikad uspeti da nam se oduži, a ja ni danas nisam sigurna da smo išta uradili za njih.

Jezik – iako je ekavica zapisana u mom genetskom kodu, njeno postojanje za mene ima smisla samo uz ijekavicu. Postojanje jedne bez druge mi je kao leva ruka bez desne. Kojom god rukom pisali, napisano se uvek razume. Učili su me da je važnije ŠTA pišeš/govoriš, od KAKO pišeš/govoriš, ali…. učili me čudni ljudi kako je život zbir svih predivnih malih običnih stvari i poverovala sam im, u vremenu gde svi grabe i trče za veličinom i opipljivim. Najgore od svega je, što ih sve vreme gledam i ne umem im reći koliko nemaju pojma.

Izbeglištvo je posebna vrsta programa za svedoke gde ljudi ne menjaju ime, već državljanstvo. Dve najčešće zamerke koje pripisuju izbeglicama je da su prljave i da je red naučiti jezik zemlje u kojoj žive već dobrih 15 godina i više.
Nisu izbeglice prljave, već ljudi bez doma. Spoljašnjost je prljava svima, a unutrašnjost, ako je ostala sačuvana, sija jače od sunca u podne. Uskratite sebi kupatilo na 7 dana i prošetajte gradom, bićete izbeglica bez obzira da li se služite sa ‘ije’. Prigovor ‘jezika’ je nastao jer mnogima ‘stranjski’ para uši?! Ma, dajte, koji jezik?? Ali evo, ako mislite da je lako pokušajte vi da govorite ijekavicu (ta, oni su ovde istih 15 godina i više) toliko dugo je slušate, što i ne progovorite bar 10 dana godišnje dok ste na odmoru. Ako je stvar principa, može kompromis – pišite suprotnom rukom od one kojom ste do sad, nekim ljudima to isto bode oči. 😉

Sad nam je cool i super kad deca mešaju srpski i engleski, u školama više i ne govore, niti uče bilo šta, jer ‘znaju svoja prava’, a pamtim kad sam kao dete bila ismejana na času (tada zvanično) srpsko-hrvatskog jezika zbog izgovorenog mrkva. Nismo učili da čuvamo svoje bogatsvo, zato smo spali da nemamo ništa.
Ćirilicu su deca oduvek slabo znala, sad je gotovo više i ne poznaju.

24.mart 1999.god. – zvoni za kraj petog časa u poslepodnevnoj smeni naše gimnazije. Profesorica književnosti izlazi iz učionice sa rečima: ”Sledeći čas nastavljamo analizu. I nadam se da ste shvatili pouku romana da je svaki čovek (bez ljubavi) uvek na gubitku”. Roman ”Derviš i smrt” Meše Selimovića, nažalost, nismo analizirali do kraja, ne sluteći da ćemo postati ”svedoci vremena u kome zlo raste, a čovek se smanjuje”. Te večeri u 20.15h prve sirene objavile su početak ratnog stanja…

Da bi znao koliko je jabuka slatka moraš je zagristi, jer dok nas ne načnu ni sami ne možemo znati kakvog smo ukusa, od koje smo sorte i šta sve nosimo u sebi.. Ne možemo prosuti više nego što nosimo, a da bismo koračali kroz život treba da se oslobadjamo svega, i dobrog i lošeg…. što više daš, više ćeš i dobiti. Otvori ruke i oči, a duša već sama će naći izlaz na pravi put. Jedino veži pertle, jer one i najviši nos nateraju da poljubi zemlju.

U potpisu bosonoga jabuka… 🙂

nije srce jabuka, al’ ga, ipak, grizu

168951_179655392074508_151542451552469_394811_8002026_n

Neko u srcu preplete krst sa polumesecom, u mojim otkucajima se nisu plele vere, već sredine. Nije bilo ničeg prirodnijeg i jednostavnijeg od postojanja na svim tim stranama, ravnomerno. Možda su i tada zakoni propisivali prijave i odjave sa jednog mesta boravka na drugo, ali deluje (bar iz ove perspektive) da je sve mnogo lakše kad su vam noge nešto kraće.

Rat je politika, a politika je kurva. Prokurvaše nas u višemilionskom tiražu, jer je lakše poturiti drugoga, makar bio i tvoj, nego sebe. Na Balkanu ako počnete priču o ratu i izgeblicama ljudi će vas ispljuvati, izvređati, podsmejati se ili odmahnuti rukom, zato što je to najpodmukliji način da i dalje pričate o pomenutoj kurvi. Ko nije izgubio sve neće nikad razumeti onog ko jeste, i ne treba ga kriviti zbog toga, nije nerazumevanje najgore. Najgora je politika. Ko je jednom dobio ‘leba za džabe, više se nije džepao ni za vodu. Ne treba ljudi da ostanu bez krova nad glavom, da bi osetili težinu života, i bez toga, ljudima se ruke istegnu do kolena, a kičma savije do zemlje.

Od svih ratova koji su tutnjali ovim prostorima u našem domu jedan se pratio nemerljivo napetije. To je bio onaj sa Hrvatskom. Mama je plakala više puta kroz godine, ali tu familiju nisam poznavala, zato mogu reći da žrtva koju smo mi prineli je kuća, šuma, brdo, more i kamen. Znam da je neumesno kukati nad manjom nesrećom pored gubitka nečijeg života, ali sve ovo je bilo i moj život jedno vreme. Tih dana dok se rat zakuvavao moji roditelji su se razveli i sa odlaskom oca iz stana u našim kvadratima se osećala sloboda. Stvorenje s kojim sam delila svu obuću do tad, je otišlo na drugi kraj planete. Bila je to noć kad sam drugi put plakala. Utehe nije bilo, sati su prolazili, a ja nisam ni želela, ni umela da zaustavim suze. U pola noći smo se vratili sa aerodroma, moje plakanje koje je počelo još na surčinskim pločicama, nije jenjavalo, majka nije znala šta da radi, putem do kuće ništa nije uspevalo da me umiri, htela je da me vodi u hitnu, a onda se setila prethodnog puta i komšinice koja mi je dala tabletu. Probudila je ženu u kasne sate i nedugo zatim sam zaspala.

Granice su i zvanično povučene, a mama sa nas dvoje je zatečena u Srbiji. Ostali smo u našem stanu i činili prve korake samostalnosti, premeštali nameštaj i slavili svoju malu pobedu iza vrata sveopšteg ludila.

U leto ’93-će je sve počelo da mi nedostaje. Osećala sam klaustrofobiju na otvorenom prostoru (ako je to ikako moguće). Grad je postao previše tesan, beton nepodnošljivo bučan. Htela sam kuću, baštu, more, tišinu. Gledala sam televiziju, slušala ljude na ulici, ali, ako mene pitate, rat je počeo tek u jesen te iste godine, sa dolaskom ujaka.

Sveže pečenog penzionera je ludilo dočekalo na selu. Ispostavilo se da je iz tada postojeće Krajine bilo lakše doći u Srbiju nego u Zagreb. Danima smo pokušavali da dobijemo njegove. Brojčanik starog telefona je okretan na smenu, ređali smo se svi četvoro u večernjim terminima, bilo je noći kad smo imali sreće. Postalo je najnormalnije da se s rodbinom sastajemo u Mađarskoj. Druženja u selu su zamenile redovne čestitke iz Švedske, Rusije, Nemačke, Australije. Vesti iz Zagreba su stizale sa svih strana samo ne iz njega direktno.

Ujak nas je dugo budio svojim nemirnim snovima, još duže je trebalo da počne ispružen da spava. Njegova penzija je bila sve samo ne planirani mirni život daleko od civilizacije. Spavao je u šahtu i rovovima s vojskom. U kuću je ulazio krišom i uglavnom konstatovao šta nedostaje. Radovao se (čak i dok se prisećao) kad je uspevao da nađe sitnice sklonjene po ćoškovima samo nama znanim. Vrata od podruma su bila malo ukopana, teška, tesna i nezgodna za otvaranje, tako da je uspeo dobar deo rakije da proturi do vojske i stekne nadimak Sponzor. A onda su i zidovi kuće srušeni.

Sa njegovim dolaskom u našem stanu sve se popravilo, sve od bele tehnike i vrata na kuhinjskim elementima. Kupovalo se dve kutije Drine dnevno, a posle šta se stiglo i za šta se imalo para. Išlo se i po desetak boksova negde u Crnu Goru. Bili smo porodica, mama kao majka i mlađa sestra je najviše trpela u toj zajednici, posebno još kad nam je stigla i njena starija sestra. Tetka za razliku od ujaka bila je tiha, štedljiva na rečima, a još više na hrani. Bila je bolesna i kao lek dobila svemogući bensedin.
Pokušavam da se setim kako smo spavali tih dana i jedva uspevam da prizovem raspored soba iz tog vremena. Stan je uvek bio pun i kad nismo svi bili na broju.

Ujak je par puta odlazio na selo i vraćao se. Te ’95. otišao je u maju, mama je rekla da čim se škola završi dolazimo i mi. To je bilo iznenađenje za sve, osim za nas klince koji smo bili uz mamu i njenu ideju. Hteli smo da ponovo udahnemo taj vazduh koji samo jedna plava linije seče od soli. Ujak je rešio da je konačno trenutak da mlađoj sestri kaže istinu, a to je da njegova priča nije bila baš do kraja ispričana i da sačeka dok nam on ne javi da dođemo ‘dole’. A onda je stigao avgust i Oluja.

nastaviće se….. (objavljivano pod ključem, a par njih imalo mogućnost da viri kroz ključaonicu)

kasno je i za kasno

Dolaze glasovi, kažu da pita za mene.
U najmanju ruku čudno mi, jer odavno sam prestala i sama da pitam za sebe.
Svaka krasta zaraste posle određenog vremena. Onima na kolenu treba manje, krastama na srcu i duši malo više. Dvadesetdve godine je dug period i za ranjavanje i za zarastanje svake rane.
Dolaze glasovi, ali i prolaze glasovi. Ljudi vole svuda da se trpaju.
Vremenom naučiš da se ne krvari celog života.
Slana voda je zacelila, još davno.

Svako po nešto misli da zna, zavisi koga pitate – treba da mi je žao, da sam srećna, da prihvatim, da osetim, da ne osetim, da produžim, da zastanem, da proverim, da …
Zaprepašćeni su, ne veruju, ne razumeju, žao im…
Kopam po sebi da nađem bilo kakav osećaj, bar sažaljenja, ali nema ništa. Nije to samo dvadesetdve godine odsustva, već dvadesetdvegodine konstantnog maltretiranja i nanošenja zla. To se ne oprašta, od toga se brani i čuva. Od svega, uspevam da manipulišem potrebom za pisanjem i da iskoristim par reči za novi tekst, jer krvi više nema. Organizuju se nova dobrovoljna davanja krvi, dala bih, al nema je više, uzeli su je nazad. U mome telu nema ni kapi. Izgleda da za tu vrstu srodnosti ostala je samo hladnoća kao deo za prepoznavanje sličnosti.
Hodam ovim svetom, dakle čudovište sam – glasovi, molim vas, pronesite i to.

kiša nema ništa s tim

Videla sam suze, telo čoveka je stajalo iza njih.
sve je bilo lažno, i tišina je bila lažna.
tražila se druga šansa, posle prokockanih hiljadu.
toliko puta viđena scena, al prvi put suze nisu bile moje.
uplašilo me samo to što nije bilo tuge, ni bola, ni besa.
nije bilo pomoći.
uglovi usana su uspeli samo da oblikuju osmeh.
desilo se…
bilo je kasno i za mržnju.
negde na otvorenom moru mornar je ostao bez komadića duše.
600640_533724006689431_1021012778_n