Ne zaboravi lepu reč, nikad ne znaš kad ti može ponovo zatrebati


​Seti se kad budeš plesala na vrhovima ostvarenih nada, smešeći se velikim robovima okovanim  u svojim još većim idealima o slobodi. 

Seti se i kad predosećaj sunovrata počne da steže kao zagrljaj sumo ratnika.

Seti i podseti me, luda glavo, da si živa, da možeš i da ćeš sutra ponovo biti tu da me zavrtiš u novom krugu svega, jer bogatstvo je već i samo postojanje ako umeš.

Advertisements

Opet nas čujem kako se smejemo, ali ovog puta u troglasu

Njoj je danas rodjendan. Drugi kako je tamo daleko. U odnosu na prošli, a i sve prethodne, sad se pre svega zove mama. Plavuša ima dečaka. Ljubav zbog koje je otišla ako je ikako moguće još je jača.
Ima i nove prijatelje, ali kaže da smo mi odavde bolji. Imam i ja nekoliko novih, ali i meni je ona, iako je sve tako daleko, nekako opet bolja.
Čini mi se, poprilično neskromno izjavljujem (ili samo primećujem), kako vreme odmiče postajemo samo bolje – prijateljice, osobe, žene.  I tom boljitku nema kraja, bar ne u postojećim galaksijama. 🙂
Za nju tamo negde i njenog dečaka što je uz nju tamo negde, šaljem nasmejano srce do neba i zagrljaj do Meseca, jer oni se tek sad bude.
Šećeri, srećan vam rodjendan.
1507166_10153626994355285_591735742_n-copy
Унесите поруку…

Odlazite

Odlazite na vreme.
Svojoj kući, čak i ako vas niko ne čeka, posle zabave, od gostiju, iz propalih veza i od loših navika. Odlazite od depresije i mračnih misli, od bolnih uspomena, od negativnih ljudi, ili od osobe pored vas.
Odlazite na vreme.
Ne ostavljajte na telu vašeg života duboke ožiljke, ne inficirajte svoju dušu proždrljivim virusom krivice – osećajem, koji s neverovatnim entuzijazmom odbacuje vas od vašeg života i vas samih.
Odlazite na vreme, ne grebite crtež na krhkom platnu vaše sudbine. I nemojte prelaziti po tuđoj koži.
Cenite svoj žvot više, nego što ga cene drugi. Odlazite na vreme, ako neko svoj život stavi iznad vašeg, shvatite da ste vi, pre svega, odgovorni za svoj život, i tek onda za nečiji. Niko nije došao na ovaj svet kao žrtva. Život od čoveka ne traži da žrtvuje velike darove- sam život i sposobnost da voli.
Nije teško izgubiti sebe, nije teško pretvoriti se u nešto drugo, živeti nečiji život, živeti u nekom drugom svetu, drugačijoj realnosti. Nije čak teško to zahtevati i želeti.
Pronaći sebe – jeste teško. Jer samo mi možemo dozirati meru korišćenja sebe. Jer, žrtvujući se uzalud, vi automatski ne dodajete sebi snagu, nego je, naprotiv oduzimate.

Naučite se da na vreme odlazite iz raznih životnih okolnosti i situacija. Uvek ćete znati prepoznati taj trenutak: verujte sebi, svojoj intuiciji, ne lažite sebe i ne lažite druge.
Nema loših ljudi bez obzira na potrebu rasprave o tome. Postoje ljudi koje se razlikuju od nas. I nema druge odgovornosti, osim licne.
Sve što se događa u našem životu, sve što se događa oko nas i na nekim udaljenim otocima Ekvadora, događa se s našom dozvolom. Mi smo dozvolili našem životu biti onakvim kakav jeste. Mi smo dozvolili sivilu dominirati u našem životu, mi smo dozvolili strahu da se useli u naš život, mi smo sebi dozvolili da postanemo autsajderi u vlastitom životu.
Osvrnite se, jer možda je došlo vreme odlaska od svega.
Neverovatno je teško ostaviti sve, sve proživljeno, i otići, bez obzira tko što kaže i piše. Teško je otići, ali otići u pravom trenutku je, jednostavno, neophodno.

Odlazite na vreme od opsesivnih iluzija i nametnutih strahova, ali i dalje nastojte sanjati, nastojte isprobavati. Ne bojte se grešiti – jer to znači da ste pokušali. Ne bojte se reakcije drugih ljudi, jer vi, svejedno, ne možete stopostotno predvideti, dok ne napravite zamišljeno, a ako i možete – onda je i strah besmislen. Ali imaćete šansu na vreme otići. Tako je, otići i krenuti dalje.
Mi znamo kad nam nedostaje nešto što želimo imati, kad nam nešto nisu pružili, a očekivali smo. Ali nikad ne razmišljamo o tome, od čega su nas sačuvali ne pružajući nam željeno odmah.

Istina je jednostavna: Sve dolazi u svoje vreme, čak i čuda.
Zato odlazite na vreme, ne zadržavajte nikoga. Jer, ako se zadržavate, scenarij života se prepisuje, i to, za druge ljude.

Preuzeto sa: Atma.hr

 

zajedno smo jači

Prošla je ponoć. Poželite mi sreću danas, drugari! Čuj, danas, ma cele ove nedelje i tako u buduće svaki dan. Kako se odmotava vreme izgleda da ću je izdašno trošitit bar do Nove godine. 🙂

Ponedeljak, buđenje u pola 6h i još jedan put. Put u novo.

Pričaću vam već kako plivam, a do tada fige, fige, fige. 😆

10690351_1602507173346282_8255967691325528327_n

Razgovor koji nije vođen, već ispušten negde u spavaćoj sobi

„Ova devojka nije dobra, napraviću i tebi i sebi bolju“ – rekla je gledajući ga preko svog ramena u ogledalu.

„Volim kad mi govoriš gadosti.“ – uzvratio je izgužvan pogled sa kreveta.

„Ovo nema veze sa sexom. Videćeš.“

„Znaš da nisam tako mislio.“

„Ali ja sad mislim. Još ne znam šta ću tačno, ali popraviću je.“

„Ne želim da se menjaš! To sam rekao onako.  Nemoj da opet vodimo jedan od onih  razgovora.“

„Nema potrebe da svaku izgovorenu rečenicu pretvaramo u razgovor. Posebno ne u jedan od onih koji je već toliko puta vođen.“

„Voleo bih kad bi mogla da me ne čuješ dok sam sjeban, a opet tad mi najviše trebaš, jer čini mi se da samo pored tebe mogu normalno da dišem. Tek kad tebe udahnem ponovo sam svoj.“

„Znaš da si  nekad jebeno težak?!“

„Znam, ali teško je jer nemamo nikog da navija za nas kad nam loše krene.“

„Misliš da su nam potrebne i tribine uz te voajere, izvini, navijače?“

„Ozbiljno ti govorim. Nemamo nikog sa strane ko bi bio tu za nas u periodima zajedničkog ludila.“

„Ovo se sad već pretvara u terapiju bez izabranog terapeuta. U hodniku neke fensi klinike čujem umiljati ženski glas s razglasa koji nas opominje po treći put da je naš broj na redu. Ko zna, možda upravo iza tih vrata nađem rešenje za svoju popravku ili tvog navijača kako gricka semenke bundeve dok se raduje zbog nas.“

„Drago mi je da si opet ona stara. Dođi ovamo.“

„Čekaj prvo da navučem štucne i pronađem kopačke pre ulaska na teren.“

10425064_936524926409335_3674079660405711885_n

 

nešto se mislim kako da se samoubijem

 

Osnovni razlog za ovu rabotu je vrlo jednostavan – jerBo dišem već 4-tu nedelju na škrge!

Drogiram se sos neke lilulice i pojma nemam da li me rade, jer ujedno rešavam i emotivnu krizu na Dalekom Istoku, ali pošto ja nemam bližeg Istoka od tog dalekog ako bude potrebe za još kojim imenovanjem u daljem tekstu zvaćemo ga Bliski.

Da ne bude zabune, udvaram se jednoj princezi. JBG, kad imate prijatelje onda radite svakakave gluposti. O inteligenciji prijatelja izlišno je govoriti čim traži od mene da mu rešavam ljubavne brodolome, ali recimo da ga u nekim krugovima smatraju ravnopravnim sa tom visočanskom njuškom beskrajne lepote i  gordosti.

U svakom slučaju, bilo je zabavno prve dve nedelje, dok ove druge dve već sam izgubila interesovanje. Vrlo je moguće da je to tesno povezano i sa činjenicom da mi polako otkazuju pluća, pa ne vidim dalje od svog uzdaha, međutim  ne znam kako ali još uvek kaže drugar – citiram- „u igri smo“. 🙂

Posle 10 dana nepodnošljive temperature rešila sam da napustim bolesničku postelju i da bolujem kako po svom gradu, tako i po susednim. Svratim do kancelarije a više puta sam prihvatila i poziv za bolovanje u bioskopskoj sali. Jedan od poslednjih je uključio i iransku romantičnu komediju (priznaćete da zvuči neverovatno primamljivo, je l’ da?? je l’ da??) 😀 Po završetku filma od svega navedenog mogu samo da potvrdim da film jeste bio iranski, ali one delove sa komedijom i romantikom nije bilo lako uočiti. (časna reč nisam spavala u sali ni malo, ma ni mrvicu).

Nemam snage da se pogledam u ogledalo, zato se selfišem, krenula me manija da napravim bar jednu pristojnu sliku sebe, jerBO red je imati tako nešto ako sutra  kojim slučajem uspem u svom naumu i ‘mrem da  mogu nešto turiti na onu ploču osim slovaCA i brojACA, ta ipak sam ja neka lepo-tinja ili sam bar bila dok se nisam razbolela. Molim sve one koji se budu bavili mojom fotografijom u datom momentu da pažljivo porade na mojim podočnjacima, bledilu, krvavim očima i kad su već u poslu nek naglase i bujno poprsje, kad ga nisam isturala za života, nek bar bude uočljivo ZA posle. Na ovom svetu ostavljam pamet, sa sisama planiram da  se snalazim na ONOJ strani.

Eto, ostavih nekog pisanog traga i ovde sa svim onim što od mene ima i nema još.

Srećan vam za malo petak 13.

ovo su poruke u boci.. neke znaju adresu na koju putuju, a neke su tek tiho spuštene u vodu da ih struja nosi

%d bloggers like this: