Odlazite

Odlazite na vreme.
Svojoj kući, čak i ako vas niko ne čeka, posle zabave, od gostiju, iz propalih veza i od loših navika. Odlazite od depresije i mračnih misli, od bolnih uspomena, od negativnih ljudi, ili od osobe pored vas.
Odlazite na vreme.
Ne ostavljajte na telu vašeg života duboke ožiljke, ne inficirajte svoju dušu proždrljivim virusom krivice – osećajem, koji s neverovatnim entuzijazmom odbacuje vas od vašeg života i vas samih.
Odlazite na vreme, ne grebite crtež na krhkom platnu vaše sudbine. I nemojte prelaziti po tuđoj koži.
Cenite svoj žvot više, nego što ga cene drugi. Odlazite na vreme, ako neko svoj život stavi iznad vašeg, shvatite da ste vi, pre svega, odgovorni za svoj život, i tek onda za nečiji. Niko nije došao na ovaj svet kao žrtva. Život od čoveka ne traži da žrtvuje velike darove- sam život i sposobnost da voli.
Nije teško izgubiti sebe, nije teško pretvoriti se u nešto drugo, živeti nečiji život, živeti u nekom drugom svetu, drugačijoj realnosti. Nije čak teško to zahtevati i želeti.
Pronaći sebe – jeste teško. Jer samo mi možemo dozirati meru korišćenja sebe. Jer, žrtvujući se uzalud, vi automatski ne dodajete sebi snagu, nego je, naprotiv oduzimate.

Naučite se da na vreme odlazite iz raznih životnih okolnosti i situacija. Uvek ćete znati prepoznati taj trenutak: verujte sebi, svojoj intuiciji, ne lažite sebe i ne lažite druge.
Nema loših ljudi bez obzira na potrebu rasprave o tome. Postoje ljudi koje se razlikuju od nas. I nema druge odgovornosti, osim licne.
Sve što se događa u našem životu, sve što se događa oko nas i na nekim udaljenim otocima Ekvadora, događa se s našom dozvolom. Mi smo dozvolili našem životu biti onakvim kakav jeste. Mi smo dozvolili sivilu dominirati u našem životu, mi smo dozvolili strahu da se useli u naš život, mi smo sebi dozvolili da postanemo autsajderi u vlastitom životu.
Osvrnite se, jer možda je došlo vreme odlaska od svega.
Neverovatno je teško ostaviti sve, sve proživljeno, i otići, bez obzira tko što kaže i piše. Teško je otići, ali otići u pravom trenutku je, jednostavno, neophodno.

Odlazite na vreme od opsesivnih iluzija i nametnutih strahova, ali i dalje nastojte sanjati, nastojte isprobavati. Ne bojte se grešiti – jer to znači da ste pokušali. Ne bojte se reakcije drugih ljudi, jer vi, svejedno, ne možete stopostotno predvideti, dok ne napravite zamišljeno, a ako i možete – onda je i strah besmislen. Ali imaćete šansu na vreme otići. Tako je, otići i krenuti dalje.
Mi znamo kad nam nedostaje nešto što želimo imati, kad nam nešto nisu pružili, a očekivali smo. Ali nikad ne razmišljamo o tome, od čega su nas sačuvali ne pružajući nam željeno odmah.

Istina je jednostavna: Sve dolazi u svoje vreme, čak i čuda.
Zato odlazite na vreme, ne zadržavajte nikoga. Jer, ako se zadržavate, scenarij života se prepisuje, i to, za druge ljude.

Preuzeto sa: Atma.hr

 

zajedno smo jači

Prošla je ponoć. Poželite mi sreću danas, drugari! Čuj, danas, ma cele ove nedelje i tako u buduće svaki dan. Kako se odmotava vreme izgleda da ću je izdašno trošitit bar do Nove godine. 🙂

Ponedeljak, buđenje u pola 6h i još jedan put. Put u novo.

Pričaću vam već kako plivam, a do tada fige, fige, fige. 😆

10690351_1602507173346282_8255967691325528327_n

Razgovor koji nije vođen, već ispušten negde u spavaćoj sobi

„Ova devojka nije dobra, napraviću i tebi i sebi bolju“ – rekla je gledajući ga preko svog ramena u ogledalu.

„Volim kad mi govoriš gadosti.“ – uzvratio je izgužvan pogled sa kreveta.

„Ovo nema veze sa sexom. Videćeš.“

„Znaš da nisam tako mislio.“

„Ali ja sad mislim. Još ne znam šta ću tačno, ali popraviću je.“

„Ne želim da se menjaš! To sam rekao onako.  Nemoj da opet vodimo jedan od onih  razgovora.“

„Nema potrebe da svaku izgovorenu rečenicu pretvaramo u razgovor. Posebno ne u jedan od onih koji je već toliko puta vođen.“

„Voleo bih kad bi mogla da me ne čuješ dok sam sjeban, a opet tad mi najviše trebaš, jer čini mi se da samo pored tebe mogu normalno da dišem. Tek kad tebe udahnem ponovo sam svoj.“

„Znaš da si  nekad jebeno težak?!“

„Znam, ali teško je jer nemamo nikog da navija za nas kad nam loše krene.“

„Misliš da su nam potrebne i tribine uz te voajere, izvini, navijače?“

„Ozbiljno ti govorim. Nemamo nikog sa strane ko bi bio tu za nas u periodima zajedničkog ludila.“

„Ovo se sad već pretvara u terapiju bez izabranog terapeuta. U hodniku neke fensi klinike čujem umiljati ženski glas s razglasa koji nas opominje po treći put da je naš broj na redu. Ko zna, možda upravo iza tih vrata nađem rešenje za svoju popravku ili tvog navijača kako gricka semenke bundeve dok se raduje zbog nas.“

„Drago mi je da si opet ona stara. Dođi ovamo.“

„Čekaj prvo da navučem štucne i pronađem kopačke pre ulaska na teren.“

10425064_936524926409335_3674079660405711885_n

 

nešto se mislim kako da se samoubijem

 

Osnovni razlog za ovu rabotu je vrlo jednostavan – jerBo dišem već 4-tu nedelju na škrge!

Drogiram se sos neke lilulice i pojma nemam da li me rade, jer ujedno rešavam i emotivnu krizu na Dalekom Istoku, ali pošto ja nemam bližeg Istoka od tog dalekog ako bude potrebe za još kojim imenovanjem u daljem tekstu zvaćemo ga Bliski.

Da ne bude zabune, udvaram se jednoj princezi. JBG, kad imate prijatelje onda radite svakakave gluposti. O inteligenciji prijatelja izlišno je govoriti čim traži od mene da mu rešavam ljubavne brodolome, ali recimo da ga u nekim krugovima smatraju ravnopravnim sa tom visočanskom njuškom beskrajne lepote i  gordosti.

U svakom slučaju, bilo je zabavno prve dve nedelje, dok ove druge dve već sam izgubila interesovanje. Vrlo je moguće da je to tesno povezano i sa činjenicom da mi polako otkazuju pluća, pa ne vidim dalje od svog uzdaha, međutim  ne znam kako ali još uvek kaže drugar – citiram- „u igri smo“. 🙂

Posle 10 dana nepodnošljive temperature rešila sam da napustim bolesničku postelju i da bolujem kako po svom gradu, tako i po susednim. Svratim do kancelarije a više puta sam prihvatila i poziv za bolovanje u bioskopskoj sali. Jedan od poslednjih je uključio i iransku romantičnu komediju (priznaćete da zvuči neverovatno primamljivo, je l’ da?? je l’ da??) 😀 Po završetku filma od svega navedenog mogu samo da potvrdim da film jeste bio iranski, ali one delove sa komedijom i romantikom nije bilo lako uočiti. (časna reč nisam spavala u sali ni malo, ma ni mrvicu).

Nemam snage da se pogledam u ogledalo, zato se selfišem, krenula me manija da napravim bar jednu pristojnu sliku sebe, jerBO red je imati tako nešto ako sutra  kojim slučajem uspem u svom naumu i ‘mrem da  mogu nešto turiti na onu ploču osim slovaCA i brojACA, ta ipak sam ja neka lepo-tinja ili sam bar bila dok se nisam razbolela. Molim sve one koji se budu bavili mojom fotografijom u datom momentu da pažljivo porade na mojim podočnjacima, bledilu, krvavim očima i kad su već u poslu nek naglase i bujno poprsje, kad ga nisam isturala za života, nek bar bude uočljivo ZA posle. Na ovom svetu ostavljam pamet, sa sisama planiram da  se snalazim na ONOJ strani.

Eto, ostavih nekog pisanog traga i ovde sa svim onim što od mene ima i nema još.

Srećan vam za malo petak 13.

note to myself for 2016.

Novogodišnja odluka za 2016-tu  – izgledaj u skladu sa svojim godinama –

  • kao prvo, naći pomoć oko izračunavanja istih
  • obavezno nabaviti bar 2 para pantalona na peglu sa visokim strukom, i to u nekoj tamnoj boji (najbolje da su i jedne i druge crne) jer u mojim godinama već imam kilažu koju treba da prikazujem manjom nego što jeste
  • bar 2 kostima od štofa za zimu,  jedan mora da bude na neke kocke sa zlatna dugmeta, ne pitati šta košta već odmah bezecovati za specijalne zimske radosti
  • zimski kaput do zemljU, opet da bude markirano crn, da se može nositi kroz celoživotne sezone, jerBO kad dođu deca ima da mi izjedu sve što ne pojedu moljci do tad
  • neko perje sos krzno, tipa lisica za vrat i nerc za glavu, to more biti u nekoj braon boji što se šara bojama starog zlata, da se čestito vidi kad se turi na onaj crni kaput a i da se slaže uz nakit(njak)
  • od nakita – što se srebro  nosilo, nosilo se…sad se prelazi na zlato i to isključivo žutE boje, vrednosti za ceo život mora da se znaju
  • štikle nikako preko 4 cm, dosadašnja obuća na testerisanje ili na nadogradnju tih nedostajućih cm
  • za letnju sezonu isto 2 kostima, al nek budu od gužvanu svila da se mogu bar znojiti bez ustezanja i peglanja na +50C leti
  • suknje bi  trebalo produžiti, al greota na ovu lepotu od nogu što se još drže, a da se ne lažemo viđamo i ove žene što tako daleko nisu u skladu sa mojim godinama, pa nose to što  nose, tako da suknje zadržavamo još neko vreme
  • u farmerice još uvek sve stajem, tako da zadržaćemo i njih
  • stopala još u istoj dužini i širini, će da zadržimo i patike sve
  • torbe isključivo smirenih boja smeju da vrište sa ofingera i ramena, tako da ćemo dopisati još i njih dva komada

Vreme je za podvlačenje crte i novogodišnje odluke za 2016-tu. Kad malo bolje razmislim ja uopšte nemam dovoljno mesta u svom plakaru za ove moje godine, meni sad treba i još jedan plakar sa kojim nemam pojma gde bih, tako da sad zbog svojih godina moram da nabavim i veći stan, a sa tim izdacima ja ove godine nikako ne mogu da se uskladim sa svojim godinama?!!!!

Pravo da vam rečem, uz ove moje godine idu i muž (bar jedan), deca i dva kredita (obavezno stambeni) ali o tom isto ne mogu još ove godine da mislim. Zato uzdravlje  vama ova 2016-ta, a ja… ta, valjda ću nešto smisliti od sledeće.

nešto malo posle Božića

„Djevojčice moja!
Noć je. Božićna noć. Svi naoružani muškarci su otišli spavati. Uspavaj tvog brata, tvoju sestru. Čak ti je i majka zaspala. Umalo sam ih probudio dok sam došao do ove polu-osvijetljene sobe. Tako si daleko od mene. No neka oslijepim ako mi uvijek nisi pred očima. Tvoj portret tu na stolu, i tu u mom srcu.
Gdje si ti? Tamo, u veličanstvenom Parizu, plešeš na velikoj teatralnoj pozornici na Elizejskim poljanama. Svjestan sam da si daleko, no ipak mi se ponekad čini, u tišini noći, kako čujem tvoje korake, kako vidim tvoje oči, blistaju kao zvjezdice na zimskom nebu.

Čujem da glumiš u toj predstavi i da igraš ulogu perzijske ljepotice koja osvaja Tatar-kana. Ljepota i ples! Budi zvijezda i sjaji! No ako te entuzijazam i poštovanje javnosti zatruju,ako te miris cvijeća koje ti se nudi omami, sjedni u kut i pročitaj pismo, poslušaj glas svog srca. Ja sam tvoj otac, Geraldine! Ja sam Charlie, Charlie Chaplin! Znaš kolike sam noći proveo kraj tvog uzglavlja dok si bila dijete, pričao ti bajku o Uspavanoj ljepotici, i probudio zmaja? I kad bi mi se san navukao na moje stare oči, tjerao sam ga govoreći: “Odlazi! San moje kćeri je moj san!“

Vidio sam tvoje snove, Geraldine, tvoju budućnost. Vidio sam djevojku koja pleše na pozornici, kao vilu koja oblijeće nebo. Slušao sam publiku kako govori, “Vidite tu djevojku? To je kćer jedne stare budale, sjećate se, njegovo ime je Charlie?“. Da, ja sam Charlie! Ja sam stara budala! Sada je na tebi red. Pleši! Ja sam plesao u prevelikim pokidanim hlačama, ti plešeš u svilenoj haljini kao princeza. Taj ples i aplauzi ponekad će te vinuti u nebo. Leti! Leti tamo! No spusti se na zemlju! Trebaš vidjeti živote ljudi, živote uličnih plesača koji trnu od hladnoće i gladi. Ja sam bio kao oni, Geraldine. Tih noći, tih magičnih noći dok si ti spavala, umirena mojim pričama, ja sam bio budan.

Gledao sam ti lice, slušao otkucaje tvog srca i pitao se, “Charlie, poznaje li te uopće ovaj mačić?“ Ne poznaješ me, Geraldine. Mnogo sam ti priča ispričao u tim noćima, no njegovu priču – nikada. A ona je također zanimljiva. To je priča o gladnoj budali koja je pjevala i plesala na ulicama Londona i skupljala sitniš. Eto, moja priča! Znao sam što je glad, što znači biti bez krova nad glavom. Više od toga, iskusio sam ponižavajuću bol lutanja – ocean ponosa u mojim grudima je bjesnio, i taj ponos je bolno ranjavan dok su mi bacali novčiće. Ali ipak, ja sam preživio, stoga ostavimo ovu priču.

Bolje da pričamo o tebi. Poslje tvog imena – Geraldine – stoji moje prezime – Chaplin. Sa tim sam prezimenom više od 40 godina zabavljao ljude na zemlji. No ja sam plakao više nego što su se oni smijali. Geraldine, u svijetu u kojem živiš postoji mnogo toga osim plesanja i glazbe. Usred noći, kad izađeš iz veličanstvenih dvorana, možeš zaboraviti svoje bogate fanove,no ne smiješ zaboraviti pitati svog vozača ima li kod kuće ženu, da li je trudna, imaju li novca za pelene za svoje nerođeno dijete. Ne smiješ zaboraviti gurnuti novac u njegov džep.
Ponekad otiđi podzemnom željeznicom ili autobusom, istraži grad pješke. Promatraj ljude. Traži udovice i siročad! I barem jednom dnevno kaži sebi: “Ja sam jednaka kao i oni.“ Da, ti si jedna od njih, dijete moje. Umjetnost, prije no što čovjeku pruži krila da može letjeti, obično mu polomi noge. I ako dođe dan da pomisliš kako si iznad publike, smjesta napusti pozornicu i prvim taksijem otiđi na ulice Pariza. Poznajem ih jako dobro. Tamo ćeš vidjeti mnogo plesača kao što si ti, čak i ljepše, spokojnije, ponosnije. Zasljepljujuća svjetla pozornice tamo te neće pratiti. Njih obasjava svjetlost Mjeseca. Pogledaj ih dobro! Zar ne plešu i bolje od tebe? Priznaj to, dijete moje! Uvijek postoji netko tko pleše bolje od tebe, tko svira bolje od tebe. I zapamti, tvoj otac je Charlie, seljak koji je psovao na taksi, ismijana sirotinja koja je sjedila na klupama Seine. Ja ću umrijeti, ali ti ćeš živjeti. I nadam se da nikad nećeš saznati što je neimaština. Sa ovim pismom šaljem ti čekovnu knjižicu, da možeš trošiti koliko želiš. No kad potrošiš dva novčića, nemoj zaboraviti da treći nije tvoj! On mora pripasti strancu kojem je potreban! A takve možeš lako pronaći, samo treba htjeti. Ja ti pričam o novcu jer znam da je on vražja moć.

Proveo sam mnogo vremena u cirkusu. I uvijek sam bio zabrinut za one koji šetaju na užetu. No moram ti reći kako većina ljudi dotakne dno mnogo gore nego oni.
Možda ćeš jednom na večeri biti zaslijepljena dijamantom. Istodobno će za tebe biti opasno, i biti će neizbježno da padneš. Možda ćeš jednog dana očarati nekog princa. Tog istog dana, ti ćeš biti neiskusan šetač po konopu, i pasti kao nikad prije. Nemoj prodati svoje srce za zlato i dragulje. Poznaj najveći dijamant – sunce. Srećom, ono sjaji za svakog. A kada dođe vrijeme i ti se zaljubiš, voli tog čovjeka svim srcem. Rekao sam tvojoj majci da ti ona piše o tome. Ona bolje od mene razumije ljubav.
Tvoje tijelo je prekriveno komadićem svile. U ime umjetnosti ono se obnaženo može izložiti na pozornici čak, ali je važno da se uvijek vrati, ne samo obučeno, nego i čisto. Ja sam star, i možda moje riječi zvuče smiješno. No, po mom mišljenju, tvoje obnaženo tijelo bi trebalo pripadati samo onom tko zavoli tvoju razotkrivenu dušu. Nemoj se brinuti kako ćeš o ovome razmišljati za deset godina. Ne brini se, za deset godina ćeš biti starija. Znam da su očevi i djeca stalno u nesuglasicama. I ne trebaš se slagati samnom, sa mojim mislima, djevojčice moja! Nisu mi draga poslušna djeca. I dok god moje oči nisu prepune suza poslje ovog pisma, želim vjerovati da je ova božićna noć – noć čuda.

Nadam se da postoji čudo, i da si zaista shvatila sve što sam ti želio reći. Charlie je ostario, Geraldine. Prije ili kasnije, umjesto u bijeloj haljini za pozornicu, morat ćeš biti u žalosti i doći na moj grob. Ne želim te sada uzrujavati. Samo pogledaj u ogledalo – tamo ćeš vidjeti mene, moje kvalitete. Tvojim venama teče moja krv. Kada se krv u mojim venama ohladi, nadam se da nećeš zaboraviti svog oca, Charlieja. Nisam bio anđeo, ali sam uvijek htio biti čovjek. Pokušaj i ti.“

Ljubim te, Geraldine. Tvoj Charlie. Prosinac, 1965.

ovo su poruke u boci.. neke znaju adresu na koju putuju, a neke su tek tiho spuštene u vodu da ih struja nosi

%d bloggers like this: