Dan pre jučerašnjeg – susret sa vrlo dragom osobom, posle rupe od par meseci. Tri kafe, usputni doručak, bogat ručak, posle koga shvatite da vam baš i nije bio potreban, ili bar ne u toj količini (ali kako utoliti glad i za rečima i za zalogajima sa nekim posebnim). Prva zajednička šetnja do jednog odlaganja. Neprekidno tamburanje. Vožnja. Druga zajednička šetnja do centra ‘Sava’. Neki ljudi, danas, ne čekaju premijeru filma. Ispunjena jedna obaveza. Još malo onog istog tamburanja. Pozdrav. Novi susret, kraći, iako nije manje draži. Opet vožnja.
Juče – buđenje bez glasa. Kafa. Čaj. Supa. Čaj. Čaj. Veče je. Dobro sam, zaista sam dobro, samo mi nema glasa.
Danas – buđenje, isto kao i juče. Podne donosi temperaturu, ali sam i dalje dobro. Posle podne stiže i poziv. Još uvek sam dobro. Šapućem u slušalicu- ‘ja sam’.. ‘da’… ‘na koju adresu?’… ‘dobro’… ‘doviđenja’. Dobih odgovor na pitanje (to valjda znači da sam razumljivo čujna). Imam razgovor za posao, sutra u podne. Reših da idem. Možda mi se i glas pridruži na tom razgovoru, ko zna?!?!
Sutra – videćemo šta donosi novo buđenje. 🙂
Shunj ulica 
More, ponesi glas na razgovor.
more, ću ga naštimujem nekako 😉
Znala sam da si na losem glasu 😛
jkfhbioehtoph46 hj9uj9o 605jiojhkld erkgherklhgjklhg erojgojgtojgpht … 😛
ee, onda, znaš i šta sam ti sad rekla! 😀 😆
i jel bi nešto od posla?
izvlačenje u petak! tad će vidimo š’a će da bidne, ako me ne izvuku, utešiću se činjenicom da će me čovek odležati bar jedan vikend (rukovasmo se dvaput, sigurno mu ostavih jednu klicu) 😆
😉