Retko sam u ovom stanu, još ređe vikendom, a najređe od svega posećujem ovaj blog, ali eto nekako se zalomile sve retkosti večeras.
Odspavala popodne i probudih se u predvečerje. Subota u velikom gradu podrazumeva malo buke, a kako stvari večeras stoje i komšijske porodične svađe. Otvorena terasa svašta unese u stan. Generalno, gluva sam na tuđe priče, svi imamo potrebu da se povremeno glasnije izduvamo, ali ovo traaaajeee. Mogla je ta energija i na sex da se potroši, daleko kraće bi trajalo. Međutim, očigledno je da mene niko ništa ne pita. Čovek, hteo-ne hteo, mora da zakači deo priče, a ako sam je čula ja, evo i vama značajnih delova koji potresaju trenutno jedan deo naše bele varoši.
Naravno, muško-ženski due(L/T), ne mogu da se pohvalim da sam bila zainteresovana od početka priče, ali ima jedan momenat koji me se dojmio:
On – „Možda, ali samo možda ja ovaj posao radim da bi za 20 godina mogao da radim neki koji volim“
Ona – „noidncdicsldicsoiclo“ – tiša je i nerazumljiva, ali postavlja se pitanje – Što čekati 20 godina?! Možda mu toliko treba da dođe do spoznaje šta voli?!
Elem, ona baš nije razumljiva, mene bi pre to izluđivalo u životu, nego činjenica da je kupila običnu vodu umesto gazirane. Zbog toga, inače, cela ova gužva. Rasprava traje sat treći, razmišljam se da uzmem paket kisele i krenem da kucam po vratima zgrade dok ne dođem do njihovih vrata i zamolim ih da se poliju tom kiselom i prekinu već jednom, ali samo ću pojačati muziku, sad kad sam sve prosula ovde kao najbolji mogući komšija što sam. 😀
Shunj ulica 