sad te volim još više…

E, ne možeš da me voliš više i tačkica!!

Neke devojčice po izvlačenju iz orahove ljuske dobiju velike grudi, druge dobiju one boženstavene oči, s kilometarskim trepavicama, što kad te pogledaju vide i broj vagona kojim putuješ u jedanaestu dimenziju. E, pa, meni po rođenju je zapala plastična kantica za pesak. Naravno da deoba nije bila poštena, ja sam htela one trepavice, al pošto sam već rođena sa muzikom u ušima, dobih ono što ni jedna nije htela. Raspodela je bila okončana, a viša sila zauzeta za raspravu. Vrlo brzo sam saznala da kantica nije za igru, to je ustvari merna jedinica za nešto što se zove kolikoSeMožeVoletiMene i to je konstanta. Ne možeš me voleti ni manje ni više, već tačno toliko koliko u nju staje.

Nisam mnogo toga znala u vreme izvlačenja, al sad mi došlo sve do sisa (meni ovo nekako više politički korektno, pa nek puknu silikoni gde god da su), shvatih da su one najbolje prošle. One imaju sve oči na sebi i s trepavicama i bez njih i svi ih vole mnogo više nego što može da se spakuje u jednu kanticu. Znam da ova nepravda odavno ne može da se ispravi, ali hajde tek da spomenem da ih i ja volim mnogo više nego pre.