udaću se prošle godine

Kad pređete 25-tu, a žensko ste, redovno vas pitaju.
– Kad ćeš se udati?
I onda, ili se udate ili celu večnost odgovarate na isto pitanje.
Imam već solidnu zalihu odgovora na lageru od:
– Sutra.
– Danas ne mogu.
– Zašto?
– ….
Nisu svi nešto originalni, ali služe svrsi. I onako se niko ne trudi da čuje.

Svako sebi daje za pravo da vam postavi to pitanje.
Od ljudi koje prvi put vidite, poslovnih partnera, komšiluka, prijatelja. Rodbinu i majku da ne spominjem. Mada, moja majka je najmanje bila istrajna. Ona je (valjda, poznajući me) brzo, odmah posle moje diplome, prešla na komandu:
– Ako ne želiš da se udaješ, rodi bar vanbračno. Želim unuče!
I tako…. Nije da sam ikad ikome rekla kako ne želim da se udam i da vodim ljute bitke na tu temu. Jednostavno, došlo se do tog zaljučka, jer mi još nije palo na pamet da zavrtim taj prsten.

Dugo sam se nervirala, al više se ne uzbuđujem nešto preterano. Samo primećujem da je postalo sve učestalije. Pre 3 meseca u firmu su došla dvojica sa željom da postanemo poslovni partneri. Od partnerstva neće biti ništa, al kako već bonton nalaže, ne šaljemo ljude do đavola, već do zgodnije prilike za saradnju. Na osnovu toga oni svrate bar jednom mesečno do moje kancelarije i proćaskamo po koju, što poslovno, što neobavezno dok nekom telefon ne zazvoni. Međutim, već pri prvom pozdravljanju, rekoše mi da pozdravim muža, na šta sam se uredno nasmešila, a oni otišli.
Drugi susret je prošao isto.
Međutim, kod trećeg susreta pozdravljanja mog muža, uložih malo truda i rekoh:
– Hvala, al nisam udata!
Na šta mi se obojica nasmejaše dok su izlazili kroz vrata i dodali:
– Da nam nije školski drug, pa da ti i poverujemo.
I tako, ljudi otišli, a mene ostavili u kancelariji udatu. 
Pošto se sve zbilo krajem prošle godine, možda sam u ovu 2013-tu i zakoračila kao domaćica nekog domaćina. Ko tu (više/manje/srednje) može biti pametan.
Ali, posle svih nogodišnjih i božićnih želja da se udam, rekla bih, ipak, da im taj drug i nije neki drug i da su me pomešali sa nekim.

I zašto sad sve ovo kuckam, pitali bi se normalni ljudi, ako mi ne smeta situacija, takva kakva je? 
E, zato što sam pre 2 sata otišla da kupim patike. Sva srećna, skakućem. Našla sam šta sam tražila, plaćam račun, ulazi poznanica u radnju i pita:
– Kako si? Šta radiš?
A ja sa kezinom od uva do uva:
– Dobro sam, upravo sam uzela patike. Kako si ti?
– A kad se udaješ?
-?!?!?! (s moje strane upućen maksimalno teleći pogled) Pošto sam uzela patike, idem samo da preuzmem haljinu i trčim pred oltar. 
Možda i jesam isfrustrirana zato što sam neudata, ali ono što je više nego sigurno, isfrustrirana sam zato što su ljudi skotovi. 

Sva sreća da me niko nije zaprosio ovog meseca jer tačno ne znam šta bih čoveku rekla, šta ako sam stvarno udata?!?!
Da ne kupujem haljinu još? Haa, šta vi kažete? Ta i vi ste neki ljudovi, a ljudi (drugi) uvek bolje znaju.