Budi me brat da idem sa njim za Beograd, treba da završi nešto što vuče za sobom brdo dokumentacije. Kaže biće mu lakše ako ne bude divljao sam. Prihvatih maltretiranje jer i mene dotiče cela gužva na vrlo direktan način. Obavili smo ceo posao iz jedne posete velikom gradu, verovali ili ne. Stigli i privatne poslove i zadovoljstva da obavimo i vratimo se u naš mali grad. Svraćamo u kafić na piće da proslavimo svoj uspeh i slomljeni dolazimo do zgrade. Brat nosi stvari u stan, a ja odlazim put prodavnice da pazarim konačno dnevne potrepštine. Na kasi primećujem da mi nedostaje u novčaniku jedina kartica zbog čijeg nestanka se vredi otkačiti do ludila. 
Vraćam film unazad gde je sve u toku dana vađen i korišćen novčanik. Kad sam poslednji put povlačila karticu? U onom umoru osećam da imam glavu, boli me.
Pretresam auto, dolazim u stan, izvrćem i istresam sve torbe koje ‘aktivno’ koristim. Vrtim telefone svih objekata i ljudi koje smo u toku dana posetili. Ništa.
Izvlačim papir s brojem računa i odlazim u banku. Montiram u glavi red na šalteru, službenicu koja prevrće očima kad joj saopštim zašto sam došla. Vidim i sebe kako prevrćem očima na njeno prevrtanje očima. Da, boli me glava i da, umorna sam.
Ulazim u banku, nema gužve, stajem uredno iza linije koja je 3 km od svih šaltera i čekam da se prvi oslobodi. Ne zanima me kojim su poslom drugi došli u mojoj glavi nema mesta za taj deo. Žena napušta šalter, puštam je da prođe i uopšte mi se ne žuri da priđem službenici. Žena je izašla iz banke. S druge strane šaltera moja bivša komšinica i pre nego što sam otvorila usta upita me:
– Je l’ ovo tvoje?
pružajući mi moju karticu.
– Gospođa koja je upravo izašla našla je juče i donela.
Ljude je nekad tako lako voleti, danas posebno.
Shunj ulica 