Smejem se da ugrejem sebe, al svi osetite toplinu pre mene. I trošite je nemilice. Sreća je nepotkupljiva. Da bi taj cvet cvao nije dovoljno da sunce samo sja, ono mora i da greje. Htela sam filmsku priču i imala je. Kao i svakom filmu došao je kraj.
Da li žalim što sam je živela? Ne! Žalim što se završila, ali za razliku od mnogih nevernika, imala sam je, samim tim ja sam ta koja će zbog nje i patiti. Boleće više, jače i duže, ali ne žalim.
Ostaje velika rupa posle svega, ali sam bar jedno vreme imala sve, a šta ste imali vi?!
Hajde, sitne duše, pucajte! Osudite! Mene priglupu podučite. Čujem vas kako nećete da me pridržite i da ćete me ostaviti na zemlji. Moja uobrazilja je zaslužila sve što je stiglo. Govorite da to nije bila ljubav. Možda strast, požuda, zaslepljenost ili već nešto treće. Znam šta sledi.
Pokušaćete da racionalizujete ljubav i objasnite je tuđim definicijama u kojima ste se prepoznali. Ubacićete malo psihologije, nešto matematike, više logike i demonstrirati sociologijom. Onda ćete postati dva tabora u prepirci na temu večne ljubavi, da li ona postoji ili ne. Da je samo prava ljubav za ceo život, a sve druge nisu ljubavi… i ja ću prestati da vas slušam dok moje lice možda i ostane zainteresovano sa pitomim smeškom.
Ne mrzimo isto, pa zašto bismo onda i voleli isto. Da li dvoje ljudi za 10 godina može da potroši više ljubavi nego neko za ceo život?
Verujem da može. Trošimo sebe, pa zašto se onda i ljubav ne bi trošila, mi smo našu potrošili pre isteka večnosti. Vi sad recite, smejte se, rugajte ili šta vam je već volja.. rekla sam šta sam imala, a ko je čuo, čuo je. Za druge me nije briga, jer od sad sama kisnem.
Shunj ulica 