izvučeno iz internet-riznice…

“Znaš prijatelju, ja sam nju voleo. Ono mislim, baš voleo. Istinski, ludo i bez razmišljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća. Sa mnogima sam bio, ali uvek sam nju nosio u srcu. Najviše mi je trebala, a eto.. Baš njoj sam najviše bola donosio. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je terao od sebe.  Stalno joj se vraćao, a ustvari bežao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo,  a u sledećem dokazao da sam djubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu.  A sada…
-A šta sada? Preboleo si je?
Ma kakvi! Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene.
–  Zašto sada ne odeš i kažeš joj sve?
Eh, vidiš… Uspeo sam šta sam hteo. Otišla je od mene.  Sad kad se vratim, više je nema. Kažu da voli drugog, znam da to nije istina.. Ali ..
– Idi do nje onda.
Ne mogu.
– Zašto?
Uključila je razum. Shvatila je da sam, ipak, preveliko đubre i da je ne mogu voleti nikad. Voleti onako, klasično. Ne mogu biti tu za nju, a uvek ću očekivati da ona bude tu za mene.  Ne mogu kad joj bude najteže doći i zagrliti je, mada znam da ona meni bi.
-Tebe je nemoguće shvatiti!
Eh prijatelju,znam.. To čujem često. Samo jedna osoba mi je rekla da me razume..
-Ko!?
Pa, ona, druže…“